Монако – искривљена слика у Небеском огледалу

Са главне железничке станице у Ници полазимо поприлично рано. Дан ће бити врео, а одлучили смо да посетимо Монако. На наше изненађење воз је пун. Радни народ иде на посао у богату кнежевину. Ваздушном линијом Монако је удаљен од Нице свега 13 километара, копненим путем је то 22 километра. Возу је потребно свега 25 минута да уђе у тунел железничке станице у Монаку.

Из ње води чак шест излаза у различите крајеве града-државе. Ми смо одлучили да изађемо у правцу Херкулове луке у градској четврти Кондамине. Она је тачно између староградског центра на каменитом брду са једне стране и Монте Карла, главне мондеснке четврти на другој каменитој падини.

У луку доспевамо када тамо нема скоро никога. Ни кафићи уз обалу још нису отворени. Седнемо на клупу да доручкујемо сендвиче које смо понели из Нице. Смејемо се помало бизарној ситуацији. Монако је по површини мањи од њујоршког Централ парка. Мањи је још само Ватикан. Мада има тек четрдесетак хиљада становника, то је довољно да буде најгушће насељено парче тла на Планети. У односу на број становника, има највећи број милијардера и милионера на свету. А ми усред таквог раја за богате, у којем су сваког дана све богатији јер не плаћају порез, засели на клупу – уживамо у сендвичу и посматрамо луку са јахтама којима се не зна цена.

У осам ујутро стиже први туристички брод којим ћемо препловити луку и искрцати се на супротној обали. Поглед на град са воде помало збуњује. Монако је саграђен на стрмим падинама око залива и луке. Очекивали смо неку врсту богатог Санрема. А суочени смо са минијатурном мешавином Ђенове и Хонг Конга. Иза сваког реда старијих грађевина помаљају се небодери.

Овде квадратни метар кошта најмање 50.000 евра, у зависности од положаја цена је и дупло већа. Алберт II од Монака је после смрти свог оца Ренијеа III 2005. преузео кнежевски престо. Једна од новотарија које је увео јесте скидање ограничења спратности за нове грађевине. Тиме је Монако постао и Монако на води. Томе ће се придружити и вештачка острва по узору на Дубаи. Нови богаташи су све захтевнији.

Искрцали смо се на другу страну луке. Прошетали смо подножјем огромне стене на којој столује стари град. Наилазимо на необичан споменик. Ту су возач и његов болид са Мерцедесовом звездом. Возач је Аргентинац Хуан Мануел Фанхио – ми умемо да италијанизујемо изговор и да га назовемо Фанђо. Био је петоструки светски првак аутомобилских трка и легенда стазе у Монаку.

Велика награда Монака постоји од 1929. Једна је од три најпрестижније трке Формуле 1. А пошто у граду нема простора да се у државним границама Монака направи стаза, онда град недељама пре трке преуређује улице. И у Монако се том приликом сјати светски џет-сет.

Навише полазимо степеницама да бисмо скратили пут авенијом која у серпентинама вијуга око брда. Успон је поприлично напоран, али када се поново домогнемо авеније брзо стижемо до Нове капије. То је знак да улазимо у староградско језгро.

Застајемо каткад и окрећемо се. Лука из које смо управо дошли, редови зграда и солитера који блеште на сунцу. И палме. Паркови.

Град на стени

Одмарамо се на клупи у парку са видиковцем. Испред нас је скулптура која ме заинтересовала.

Светски познати белгијски графичар, илустратор и вајар Жан-Мишел Фалон је умро у Монаку 2005. Али је још 1994. створио ову фонтану. Најпре је била постављена пред казином да би коначно нашла своје место на прилазу делу града који домаћи од миља зову Роше – Камен.

Уметник је фигуру поставио у средиште Птичје фонтане. Исти одливци од бронзе могу се видети у његовом легату код Брисела или у Марсеју.

У парку је било још неколико занимљивих скулптура. Али време је да пођемо. Сам прилаз староградском платоу одаје одмерену отменост и беспрекорну уређеност. Вероватно људи очекују од ове земље неку врсту раскоши. Али овде се богатство не огледа у разметању, већ у складу.

Сокаци којима пролазимо споро се пуне људима. Ресторани отварају своја врата. Монако се буди. Долазимо у искушење да седнемо негде у баштицу и да уз кафу осетимо пулс вароши. Још нисмо на циљу, па идемо даље.

Пре доласка у Монако прочитао сам причу о настанку кнежевине. На њеном челу је јако дуго кућа Грималди. А родоначелник те лозе је био извесни Франческо. Он је живео у 13. веку и припадао је једној од две велике супарничке струје на Апенинском полуострву. Једни су били за папу и звали су се гвелфи, други су били за цара Светог римског царства и називали су се гибелини. То ривалство је било присутно и у богатој Ђенови, одакле је моћна породица Грималди. Франческо је предводио гвелфе.

Тврђаву на гребену у Монаку није могао да освоји. Али се 1297. заједно са својим рођаком прерушио у фрањевца. Затражили су да преноће у тврђави. Угостили су их. Они су онда ноћу отворили капије града, њихови војници су потом имали лак посао. Франческо је држао Монако свега четири године. Ђеновљани су га протерали. Цели век је Монако прелазио из руке у руку. Али од 1419. Грималдијеви су успели да поново заседну на стену изнад залива и од тада више нису испуштали град из руку.

Зато се у грбу Монака могу разазнати два фрањевца са мачевима. Франческов лукави чин се оплодио кроз историју. И ево нас пред палатом његових далеких потомака.

Кнез Алберт је сигурно једини Грималди који може да се похвали да је његова мајка добила Оскара. Он је син славне америчке глумице Грејс Кели која је после удаје за његовог оца постала кнегиња.

Испред палате су се узмували полицајци, на улицама има пуно људи које је лако препознати као обезбеђење. Сели смо на главном тргу у лепу башту кафеа „Ла пампа“. Интернет ми објашњава гужву која је настала око палате и појачано присуство обезбеђења. Данас је у граду француски председник Макрон.

Уживамо у тренуцима мира. У башти је неколико туриста. Али ту и тамо пролазници разговарају на мени непознатом језику. Звучи као мешавина италијанског и француског. То је заправо монегашки дијалект, који је уз француски – званични језик у Монаку. Близак је ђеновљанском лигурском дијалекту. Мало га људи говори, јер у Монаку живи свега десетак хиљада људи који су овде рођени. Али ову мелодију коју чујем, од изумирања избављају школе и универзитет.

Идилични тренуци имају цену. Једна кафа кошта седам, а минијатурна минерална вода четири евра.

Монте Карло и Небеско огледало

Одлучили смо да посетимо Монте Карло – део града који је у свету урбаних митова повезан са скупоценим аутомобилима, дубоким деколтеима, смокинзима, коцкарницама, блештавим накитом.

Дан је већ врео, па смо се обрадовали аутобусу који ће нас спустити са овог и попети на друго брдо. Износ за карте се скида са кредитне картице на аутомату за очитавање. Климатизовано возило преде, посматрамо пут којим смо се пешке попели до палате.

Излазимо на станици Монте Карло. Најпре прошетамо једним, па онда другим булеваром. Град нам се учини одвећ обичним. Силазимо кроз леп парк према центру четврти. Бочни прилази хотелу „Париз“ су украшени џиновским цвећем.

Ово је део манифестације „Пролеће у Монаку“. Кнежевина има свој излог, а то је Монте Карло. И у том излогу увек поставља атрактивне артефакте као што су ове џиновске стабљике са лепим клобуцима.

Туриста на једнодневном излету не размишља о свакодневном животу овде. Прочитао сам негде да у дежурну апотеку после окончања радног времена човек може само у пратњи полицајаца. А у банку уз најаву. Нема шалтера. Иначе је безбедност високо цењено добро међу богаташима. Број полицајаца по глави становника, као и велики број надзорних камера, гарантују ниску стопу криминала.

Овде фактички нема ни незапослених ни социјално угрожених. Десетине хиљада радника у делатностима којима се имућни људи не баве – од конобара, до чистачица и кухињских помоћника – возаре из Италије и Француске, да би ову луксузну оазу држали у покрету.

Најзад избијамо на чувени трг са „Казином“. Ту је убедљиво највећа гужва. У околним кафеима једва да има места.

Испред импозантне грађевине налази се Небеско огледало индијско-британског уметника Аниша Капура. Улубљена површина заиста хвата комад неба у себе као у ванглу, заједно са обрисима околних грађевина. Оваква огледала су постављена у Њујорку, Санкт Петербургу, Нотингему, Порту, Сингапуру…

Коцкарнице у Монаку у почетку нису имале успеха. Али када је уз „Казино“ средином 19. века изграђен низ хотела, и када је Монако железницом повезан са Ницом, посао је кренуо. У наредним деценијама ова луксузна коцкарница је скоро сама пунила државни буџет кнежевине. Све до данас се препричава подвиг Џозефа Џагера, британског инжењера који је успео да надигра машине за рулет.

Џагер је 1873. унајмио шест посматрача који су записивали резултате рулета у коцкарници. Пет резултата нису одступали од статистичких прорачуна. Али шести јесте. Џагер је идентификовао девет бројева који су се појављивали чешће него што би то статистички требало да буде. Отишао је у „Казино“. Те ноћи је у једном тренутку његов добитак износио 450.000 америчких долара. Казино је покушао да разним мерама отежа игру проницљивог инжењера. На крају ноћи Џагер је из коцкарнице изашао са иметком од 325 000 долара. То голица машту и амбиције коцкара – све до данас.

Луксуз који смара

О коцки, смислу и бесмислу живота у оваквом граду, о свим данашњим утисцима разговарамо у тржном центру Метропола, надомак Небеског огледала. Више спратова под земљом, луксуз и сјај, бутици са папреним ценама.

После обиласка неколико спратова одлучујемо да и овде предахнемо. Кафе на галерији изнад блештаве провалије тржног центра дао нам је уточиште за наредних сат и по. Попили смо кафу, па минералну воду, па пробали и колач. Цене су надмашиле и оне код кнежеве палате.

Одлучили смо да прошетамо Грималдијевом према Оружаном тргу. Тамо наилазимо на попречне пешачке улице. Једна самопослуга има лифт који води до следећег уличног нивоа. Такви лифтови су распоређени на неколико места у граду и помажу људима да савладају захтевни терен.

Одавде Монако опет изгледа као варош која је одлучила да буде велеград.

У једној посластичарници пробали смо сладолед. На Скијатосу и у Минхену су били лепши. То је усуд људи који често путују. Стално оно што доживљавају упоређивање са најбољим тренуцима других путовања.

И овај рачун је достојан места у којем квадратни метар стана кошта као цели стан у другим земљама. Помало нас замара то држање светског нивоа цена, које није неизоставно праћено истим нивоом услуга.

Изашли смо на Оружани трг. Тачно у подножју камене громаде на којој се, као у орловом гнезду, у резиденцији сместио кнез, има простора и за пијачне тезге и за кафиће. Црвена и бела су доминантне боје у граду, јер то је застава кнежевине. Али то свакако знају сви који прате фудбал – то су традиционалне боје фудбалског клуба Монако.

На овом тргу је једна од ретких ексклузивних ствари које су у Монаку бесплатне. За време утрке за Велику награду Монака, на овом тргу фанови могу да прате трку на великом платну, а могу за тренутак и да виде учеснике трке када прозује у близини. Треба ли рећи да је ово мирно место онда крцато људима?

Застали смо на тргу да се договоримо. Остати у граду на вечери или вратити се у Ницу? Заситили смо се Монака. Одлазимо Улицом Грималди. За десетак минута смо пред улазом у железничку станицу. Сваких петнаестак минута стиже воз.

Монако је свакако занимљив. Али да ли бисмо пожелели да овде останемо дуже? Или чак да неко време ту живимо? Унутрашњи мерач заљубљености у градове каже напросто – не. Превише напора је уложено у комфор сасвим друге циљне групе. Превише намештеног шарма. Премало сочног, расног живота као у Ђенови, Солуну, Порту. А градови попут Гранаде или Хање, Коимбре или Ђироне неупоредиво су лепши.

Није ово место за људе као што смо ми.