Азурна Ника – Ници се не може рећи збогом, већ до поновног виђења

Због чињенице да Ница зими није познавала мраз, постала је у 19. веку омиљена дестинација богатих Енглеза и Руса, међу којима је била и породица руског цара. Мислим на све те монденске обичаје, рукољубе и додиривање шешира на шеталишту крај мора. Није лоше било бити богат и зимовати у Ници. Из тих времена остале су раскошне виле и православна црква.

Ми, међутим, долазимо у јуну. Већ је поприлично топло. Са аеродроме се лако стиже у Ницу. Укрцате се у трамвај – прве две станице вожња је бесплатна. Потом преседнете на воз – карта кошта свега 3,5 евра. И после пет минута вожње силазите на главној станици.

Иначе, француски аутомати за карте овде имају једну бизарну особеност. Жељену карту на екрану бирате вртећи један мали точак. Мени је уз смех помогла једна Францускиња која је чекала иза мене.

Кажу да су град основали старогрчки колонисти из малоазијске Фокеје, који су стигли из околине Марсеја. Протерали су Лигуре. Било је то средином четвртог века пре наше ере. Насеље су назвали Никаиа – победоносна. Старогрчка богиња победе Ника тако ће се заувек уписати у име града. Забавља ме чињеница да су америчке патике „најки“ заправо имењакиње славног града на Азурној обали.

Смештамо се у хотелчић надомак станице, и излазимо у топло предвечерје.

Велеградски шарм

Ко није барем једном прошао Авенијом Жан Медесен као да није био у Ници. То схватамо врло брзо. Најпре, ту су све главне радње у граду укључујући Галерију Лафајет. Низ кафеа, дрвореди, округле камене клупе. Ту је онај велеградски дух Нице.

Иако има нешто више од 350 000 становника, Ница делује моћније. Авенијом зврндају и модерни трамваји – звучни зачин сваког узбудљивог града. Ходамо према мору. Али ништа око нас не упућује на морску идилу. Ово је прави француски град. Ту је и и катедрала посвећена Богородици – неоготичка сестра близнакиња катедрале у Паризу. Подигнута је 1868.

У кафеима у близини ове цркве наредних дана ћемо испијати своје јутарње кафе. Цена ће нас подсећати на то где смо – пет евра за капућино. Али вредело је. Ти минути када се авенија буди – комуналци подсецају лишће на палмама у црквеном дворишту, звоно трамваја нам обећава леп дан, звук француског језика са суседног стола уљуљкује нас у неку врсту медитативног мира. Галеб се огласи тек да нас подсети да смо на Медитерану.

Провансалска мелодија

Кад смо већ код језика – у овим крајевима још увек се говори провансалски, један од шест дијалеката окцитанског језика. А тај језик је свој књижевни сјај и славу досегао пре осам векова, као језик трубадура. Они су, вероватно под утицајем дворског хиспано-арапског песништва Андалузије, створили јединствену уметност.

Северно од реке Лоаре келтско-латински се под старофраначким утицајем згуснуо у језик који данас знамо као француски. Исти етнички супстрат произвео је на југу други језички резултат. Две и по хиљаде песама провансалских трубадура преживело је потискивање овог језика.

Регион је био ближи Каталонији него северу Француске. Али је почетком 13. века папа позвао на Катарски крсташки рат, јер је на југу Француске тада било распрострањено катарско учење. У том рату је цело подручје тешко страдало, а искорењивања албижана, како су катари себе звали, имало је стравичне размере. Хиљаде људи је горело на ломачама. Француски краљ је као католик проширио своју власт на југ.

Историјске последице су пред нама. Живописни кафе у име је уденуо Француску, док се Окцитанија преселила у мањинске одборе и универзитетске библиотеке.

Културна и економска надмоћ селила се на север. Остале су трубадурске баладе да сведоче о некадашњем сјају. Упркос свему томе до средине 19. века скоро 40 одсто Француске је говорило окцитанским језиком. Данас их је свега седам одсто.

Добро се сећам Д'Артањана, четвртог мускетара из Диминог класичног дела Три мускетара. Он је био Гаскоњац. Њега су остали мускетари задиркивали због јужњачког, гаскоњског нагласка. А гаскоњски је, као и провансалски, дијалект окцистанског језика. Кад смо већ код Александра Диме, он је, виђајући масе Енглеза на зимовању у Ници, још 1851. иронично рекао да је Ница заправо енглески град.

Трг Масена

Андре Масена, син италијанско-јеврејског трговца који се доселио у Ницу, морнар, војник, способан заповедник, Наполеонов маршал који је неколико пута био смењиван због пљачке и сурових мера према цивилима, али га је Наполеон стално враћао под заставу, у Ници је својим именом запосео главни трг.

А тај трг је један од препознатљивих мотива на свим фотографијама Нице. Најпре јер је црно-бело поплочан, а и зато јер су црвенкасте фасаде зграда, карактеристичне за ове крајеве у комбинацији са шаховском мустром напросто неодољиве.

Трамваји пролазе тргом, иначе он спада у пешачку зону која се пружа лево и десно од њега. Он је граница Новог и Старог града.

Већ нас привлачи мирис из кухиња ресторанчића који су начичкани дуж улица које излазе на авенију. Скрећемо у једну од њих. Ница живи, све врви од света. Схватамо да нисмо нигде резервисали, па нас обрадује сточић у башти једне пицерије. Ни петнаест минута након што смо тамо сели, више није било слободног стола.

Остали смо ту да уживамо у летњој вечери скоро два сата. Жагор из баштица на десетинама језика уплитао се у таму која је споро освајала уличице.

У повратку смо морали, као и сви савесни туристи, да се сликамо пред Аполоном, великом статуом око које је жуборила фонтана. Грчки бог стреличарства, музике, игре, истине и пророчанства, исцељења и болести, Сунца и светлости, поезије и још понечега био је познат као лепотан. Вероватно би богиња победе Ника била ближа грчким коренима града, али и овако је добро.

То прво вече у Ници је било пуно оне магије првог сусрета са лепим местом. Ница је гиздава, али није оптерећена фенсерајем. Њен природни, самосвесни шарм опстаје без комплекса.

Изнад главне авеније се већ скупља сумрак. На брда пада средоземно мастило. У Ници се на крају улице скоро увек виде терасе зграда које се у више редова уздижу једне изнад других.

Решили смо да поново прођемо Авенијом Жан Медесен у супротном правцу. На улицама је све више људи. Ница је права кошница. Осврћем се према Тргу Масена.

У доласку сам приметио високе стубове на чијим врховима су биле инсталиране седеће фигуре. Али тек сада, када је вече направило од неба плашт боје индига, видео сам да су те статуе осветљене изнутра.

Ради се о седам фигура које су ту од 2007. Оне су симболи седам континената. Каталонски уметник Ђауме Пленса је из своје родне Барселоне пренео нешто духа који спаја индивидуалну ексцентричност и животну радост. Ансамбл скулптура се зове „Разговор у Ници“.

Плетени јеж

Пешачимо Енглеском променадом према старој луци. Са узвишења изнад мора се виде и променада са западне стране и лука са источне. Камена плажа је посута шљунком. Чувена променада се километрима протеже уз обалу Залива анђела. Већ препознајем поједине тачке на градској панорами.

Ту у староградском језгру је опера у којој се даје Бизеова Кармен. Нешто даље Споменик Ники који симболизује уједињење са Француском. Звоници цркава. Сунцобрани ресторана уз плаже. Хотели са пет звездица.

Ми смо кренули на супротну страну.

Уз литицу која дели град на два дела, а на чијем врху је сада парк, приљубила се кула Бејонда. Подигнута на месту где су Грци изградили акропољ. Утврђење на стени је у последња два миленијума разарано у ратовима, да би 1825. горе био уређен видиковац.

Љубитеље класичне музике занимаће податак да је на том видиковцу велики композитор Ектор Берлиоз за време боравка у Ници 1831. компоновао оркестарску увертиру за Краља Лира.

На овом месту где је између обале и литице остало простора само за пут и једну платформу изнад мора, дуго је главна атракција био сунчани сат урезан у тло. Онда су поред њега поставили стандардни визуелни мамац: I Love Nice.

Нама ипак пажњу највише привлачи скулптура која ме подсећа на старински абажур стоне лампе. Интернет нам каже да је постављена тек у априлу ове године. Већ је засенила и Берлиозову кулу и сунчани сат.

Реч је о џиновском уметничком делу на отвореном Плетени морски јеж – десет метара у пречнику, пет у висину. Име уметнице би Французи свакако изговорили као Жан Шоа, мада би према њеној биографији – она је јужнокорејског порекла и живи у Холандији – Ђан Чои вероватно било ближе истини. Најављено је да ће у граду бити постављено још пет таквих дела.

Уметница је о свом делу рекла за француске новине: „Идеја је била да се ослика поредак природе – у овом случају испод мора. Знате ли морског јежа? Сматрам да је та животиња и драматична и математичка, стварно је фасцинантна“.

Повод за постављање морског јежа од полиестерских влакана јесте ново издање Бијенала уметности у Ници чији ће се главни део одржати у новембру. Изабрана тема је овај пут море и океан. Тако се прави веза између уметности и Конференције Уједињених нација о океанима која се одржава у Ници баш када у њој боравимо.

Лука Лимпија

Од Плетеног морског јежа благим нагибом силазимо према старој луци. С леве стране искрсавају занимљивости као што је споменик легендарном италијанском аутомобилу „фиат 750“ – код нас је познат као „фића“. Одмах потом, уклесан у стену, монументални споменик свим Французима палим у Првом светском рату. Део луке је неприступачан јер се ту одржава конференција.

Поглед на луку заиста испуњава очекивања. Ница је овде медитеранска лепотица.

Јунска врућина се већ разгоропадила. Хватамо хлад моћног дрвећа. Људи се повлаче у баште кафеа и укључују расхладне уређаје у канцеларијама. Ма колико била лепа лука Лимпија, мораћемо да се завучемо у споредне сеновите улице.

Булевар Стаљинград је једна од тих улица благословених хладом. У њој је смештено неколико кафеа и ресторана. Али већина је затворена. Француска послеподневна пауза је нешто на што се ваља навикавати. У једном локалу имамо среће.

Изнад улаза пише „ВерсЛибре“. Улазимо и затичемо леп кафе који је заправо пространа књижара. На тренутак оклевамо јер је неколико људи у разговору – на руском. Да нисмо упали на приватну журку? Претпостављам да је власница књижаре била та која нам је пришла и са осмехом питала шта желимо. Кафу и хладну воду.

Осврнуо сам се и видео да су наслови на полицама измешани. Енглески, француски, руски. Само што смо сркнули топли напитак, жена и мушкарац са инструментима у рукама почели су да свирају. Најпре бразилски џез стандард. Њен глас је био леп. Прекидали су, договарали се. Нисмо упали на журку, али јесмо на пробу. Жена која је пила бело вино покушала је да нам објасни шта се дешава. Рекао сам јој да може и на руском. Објаснила је да књижара вечерас слави рођендан, а уметници пробају.

Онда је жена са гитаром почела да пева руске баладе. Пришла је власница кафеа држећи јој терцу. Пришла је и жена са чашом вина, такође хватајући мелодију.

Булеваром Стаљинград у Ници је кроз одшкринута врата провејавала лепа руска сета, чинећи тренутке магичним и непоновљивим. Случај који нас је довео овамо, имао је план да нам са неколико горко-слатких руских балада помилује душу. Да сам имао вотку, наздравио бих песми и свим мртвима у једном бесмисленом рату. У свим ратовима.

Гарибалди на Азурној обали

Добро су нас окрепили песма, хладна вода и кафа. Врућина као да је попустила. Шетамо живописним крајем око луке. Дивимо се неокласичној лучкој Богородичиној цркви из 1853.

Потом улицом Касини, названој по француско-италијанским астроному из ових крајева, излазимо на Гарибалдијев трг. Тек када сам завирио у Гарибалдијеву биографију схватио сам да је творац модерне Италије рођен – у Ници.

Заправо, превише смо заробљени у свом времену. Ница је јако дуго била део Краљевине Пијемонт-Савоја. Тек када се становништво са 90 одсто гласова изјаснило за Француску, а то је било шездесетих година 19. века., успоставило се данашње стање.

Гарибалди је био син морнара из Лигурије. Кренуо је на очевим стопама. На светским морима је у дугим разговорима са италијанским морнарима и официрима дошао у додир са идејама које је у италијанске душе и срца усадио Ђузепе Мацини, идејни отац италијанског национализма и сна о уједињену.

Понесен тим идејама Гарибалди је учествовао у устанцима. У Ђенови био осуђен на смрт, побегао је у Марсеј. Потом у Јужну Америку. Тамо стиче славу неустрашивог борца у Уругвају. Враћа се у Италију револуционарне 1848. и стиче славу борца за републиканске идеале. Ратна срећа му окреће леђа, овај пут бежи у Њујорк.

Поновни повратак у Европу за њега је значио тријумф. Освојио је југ Италије и Сицилију. Иако је био пријатељ Француске, сматрао је да је Ница италијанска. Тај став није променио до краја живота. Његов велики поштовалац био је Александар Дима.

Седимо на Гарибалдијевом тргу и гледамо све те векове, како лаконоги као сенке мачака јурцају у свим правцима. Одавде је италијанска граница удаљена тридесетак километара. А у Ници, чувеном француском одмаралишту, на једном од главних градских тргова на пиједесталу је статуа човека који је хтео да његов родни град буде део Италије.

Ница није идеално место за меланхоличне историјске рефлексије. Превише слатке медитеранске лепоте, превише пенушавог живота. Још једном ћемо са Гарибалдијевог трга отићи у Стари град, у мрежу сокака око катедрале.

Тамо седимо на једној каменој огради и уживамо у сладоледу. Опраштамо се од града у којем смо радо боравили неколико дана. У овом запису није било места за многе детаље. За једно бајковито поподне у бару надомак обале, уз мезе и бело вино.

Буђење са првим уличним звуцима који допиру кроз отворени прозор. Француска хармоника као звоно на нечијем мобилном. Нисмо стигли да одемо до Шагаловог музеја и руске цркве. Нисмо довољно дуго ходали Енглеским шеталиштем и градским булеварима.

Све су то разлози да се не каже збогом него – до поновног виђења.