Као велики компас – епистоларна заоставштина Милене Павловић Барили

Мирјана Митровић наводи да је највећи проблем имала са писмима која су Милени писали одређени знаменити људи, значајни не само за нашу него и за европску културу с почетка 20. века. Наиме, садржај тих писама је личан, често формалан, пружа само кратке информације – било је потребно знати у којој фази живота је тада била Милена и шта јој се дешавало да би се схватило о чему је у њима реч.

Стога је, радећи портрете знаменитих личности за књигу Као велики компас, ауторка почела од Жана Касуа, француског интелектуалца, надреалисте, ватреног левичара и комунисте, будући да је он био и Миленин пријатељ и пријатељ њеног оца. Он је писао предговор за Миленину прву париску изложбу, а Милена га је често помињала у писмима мајци.

„Смешно изгледа, погрешила сам што све оне моје књиге оставих у куферу у Паризу. Овде је избор тих књига врло скучен, а и најобичније су скандалозно скупе. За моје две слике у Же де Пом ће да се побрине Касу, неће бити изгубљене. Од њега дође једно писмо после мог доласка и он је мобилисан, сад је можда у рату, каже да је редов и да му је дужност по цео дан да шета коње по касарни“, део је из писма које је Милена Павловић Барили писала својим родитељима из Њујорка, а који открива њен однос са Жаном Касуом.

„У жељи да сазнам мало више, дошла сам до аутобиографије Жана Касуа и била врло изненађена податком да је подржао Тита 1948. године, у време Информбироа, када су све његове партијске колеге биле на Стаљиновој страни. Као пријатељ Југославије, Касу је 1949. године долазио у нашу земљу и то је сигурно морало писати у свим новинама. Миленина мајка је у Пожаревцу, добила је информацију да јој је ћерка преминула у Њујорку и након тога за њу настаје потпуни мук.

Када сазнаје да пријатељ њене кћери долази у Југославију, пише му једно веома потресно писмо и шаље га на адресу француске амбасаде. Тако се заправо покреће читав низ знаних и незнаних догађаја који су Милениној мајци омогућили да оснује Галерију. Ако се сагледају друштвене околности у држави и идеолошко схватање уметности, мислим да је Жан Касу помогао да Милена све то прескочи и да данас за нас стварно буде као велики компас“, објашњава Мирјана Митровић у емисији Све боје живота.

Два писма Ивана Мештровића и савете које у њима даје Милени Павловић Барили, требало је посебно дешифровати. Свесно их је тако писао. На које „извесне“ људе је у њима мислио?

Наиме, Милена Павловић Барили је била у блиском сродству са династијом Карађорђевић, која је тада била на врхунцу моћи, али те родбинске односе ни она, ни њена мајка нису умеле баш најбоље да искористе. За разлику од ње, Мештровић са Карађорђевићима није био ни у каквим родбинским везама, али је врло добро успевао и кнеза Павла и краља Александра да стави у службу својих идеја. Милена очигледно није поседовала тај таленат.

У својим писмима Мештровић је Милену саветовао да на отварање своје београдске изложбе позове чланове владајуће династије, али познато је да се те „извесне особе“ на њој нису појавиле.

У исечку сачуваног телеграма, кнегиња Јелена Карађорђевић, из Лондона 1934. године, захваљује Милени Павловић Барили на изразима саучешћа поводом смрти свог брата, краља Александра. Тај трагичан тренутак мотивисао је Мирјану Митровић, као приређивача епистоларне заоставштине Милене Павловић Барили, да провери где се кнегиња Јелена Карађорђевић тада налазила и зашто се поново потписује девојачким презименом.

„То је било неуобичајено, нарочито за жену која се, док је била удата, звала Јелена Петровна Романов. Да ли бисте се одрекли презимена Романов? Вероватно не“, каже Митровићева.

Међутим, поново околности треба сагледати у историјском контексту. Кнегиња Јелена Карађорђевић, кћерка краља Петра Првог и рођена сестра краља Александра, била је удата за једног од кнежева Романових, који је страдао са владајућом царском породицом. Јелена је успела да се спасе из Октобарске револуције и да са децом дође код брата на двор. Због сукоба са братом, двор је убрзо напустила и отишла у Европу. Бежећи из Совјетског Савеза, Јелена је врло паметно претпоставила да је сигурније да врати девојачко презиме Карађорђевић, будући да је у то време било опасно презивати се Романов. Међутим, убиство краља Александра као да јој показује да нема безбедних презимена.

„Ја сам мислила да много знам о Милени Павловић Барили, али кад сам кренула да анализирам та писма, схватила сам да су потребна још нека истраживања да би се друштвени живот и Миленина укорењеност у културне токове боље објаснили и боље разумели“, закључује Мирјана Митровић.