Читај ми!

Читање позоришта

О кризи плодности и брака у Атељеу 212 – комад „64“

Од 1964. до 2018. глобална стопа плодности пала је са 5,06 рођене деце по жени на 2,4. У овом тренутку отприлике пола укупног броја земаља света има стопу плодности испод 2,1, што је на нивоу обнављања становништва. Ово су сувопарни статистички подаци, позориште је нешто друго.

Немогућност зачећа, телесна, психичка и сва друга искушења вантелесне оплодње кроз које пролази пре свега жена, али посредно и обоје супружника, њихови родитељи и пријатељи, основни је сижејни ток најновијег драмског текста угледне хрватске списатељице Тене Штивичић чији се текстови играју на сценама широм Европе, од Националног театра у Лондону до позоришта у Јапану.

Комадом 64 Штивичић се заправо „враћа“ једној од доминантнијих тема свог драмског писма – преиспитивању мушко-женских односа у контексту устаљених стереотипа о браку, љубави, друштвеном и социјалном статусу, каријери, пријатељству, слободи, еманципацији, односу родитеља и деце, сукобу генерација...

У средишту су супружници Ева и Данијел који, на измаку десете године брака и на прагу четрдесете године живота, освешћују болну чињеницу да не могу добити дете природним путем.

Овај основни заплет повод је за драмску елаборацију читавог низа питања и дилема, од емотивних до егзистенцијалних, од кризе брака до кризе идентитета, од питања личне слободе и права на избор и то не само супружника (ових из драме или било којих других) него јединке као такве, у овом свету најгорем од свих, пренапрегнутог формама, стереотипима, конвенцијама и правилима, у којем је појединац, био у браку или соло, заправо изгубљен у сопственој усамљености подједнако као и у виртуелном океану паралелних, вештачких светова интернета и друштвених мрежа.

Са себи својственим стилом – који врца хумором, парадоксима, децентном иронијом и цинизмом – Тена Штивичић, језгровитим, брзим дијалозима и кроз спорадичне исповедне солилоквије троје главних протагониста (супружника и Евине пријатељице Беле), на релаксиран, духовит али и болан начин, тематизује основне дилеме не само мушкарца и жене, него Човека као таквог.

Алиса Стојановић је, у погледу режије и поставке глумачке игре, остварила стилски и жанровски прочишћену представу, с мером стилизовану, која се игра на знаковито косој црној равни (сценограф Дарко Недељковић) ослобођеној свих сувишних елемената, на коју сви глумци ступају босоноги у једноставним костимима Јелисавете Татић Чутурило од којих је Евин наглашено једноставан, знаковит и функционалан. Наиме, она све време пресвлачи једну те исту блузу: деколте (изрез) је час на грудима, час на леђима.

Хана Селимовић игра Еву (име, наравно, није случајно) као отреситу, самосвојну, али и недоумицама притиснуту младу жену у поодмаклим тридесетим годинама. Иако ову Еву краси оно што иначе краси жене у односу на мушкарце: израженија зрелост и способност суочавања са собом и другима, њена запитаност па и збуњеност над протеклим и будућим животом као да изражава муку сваке освешћене жене која покушава да рационализује свој поступке, одлуке и опредељења.

У улози Евиног супруга Данијела, Милош Тимотијевић наступа, с правом, сведеније и сасвим у складу с тим како је лик написан: несигуран, недовољно остварен, с мањком самопоуздања, он покушава да се самопотврди, у својим али и у очима других, у виртуелном свету свог „приватног“ аватара (стилизована улога и костим Дениса Мурића).

Јелена Ђокић је врло пластично одиграла Евину пријатељицу Белу: жовијална, распричана, благоглагољива, доброћудна, опредељена солерка која се понекад осећа као да је једина и сама на целом свету.

Евину мајку Хелену и Данијеловог оца Оливера, тачно и прецизно, играју Владица Милосављевић и Бранислав Зеремски. Она је слободоумна жена с очигледним хипи бекграундом, а он чангризаво закерало, какво очеви иначе умеју да буду. Владислав Михаиловић је до цепидлачења посвећени доктор, а Иван Јевтовић наоко заводљиви комшија (наоко привлачна „комбинација“ за Еву).

Сам наслов комада („64“) може да звучи загонетно и необично, али и не мора. С обзиром на то на шта се односи могао је да буде и 128 или 192, на пример, али није. Ако мене питате, а с обзиром на тему и садржај комада, могао је да буде и ајахуаска. У чему је „тајна“ откријте сами.

Број коментара 2

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

четвртак, 18. јул 2024.
25° C

Коментари

Dobar tekst, ali..
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Zelja za lepotom
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Bravo
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Miss
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Treba li zabraniti lepotu?
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару