Монографија „Мрђан Бајић 2Д=3Д“ – Архив личне и колективне меморије

Протеклих месеци, вирус корона претумбао је планетарни простор, али и лични универзум Мрђана Бајића. Тај дестабилизовани, свет обрнут наопачке, указао се у драстичној форми, њему и свима нама, и то не само као уметничка визија, већ и као слика стварности. Но, како Бајићев свеукупни рад одликују необични међуодноси конструкције и деконструкције, таква се спрега испољила и током актуелне пандемије.

Његова изложба цртежа, која је током априла требало да буде представљена у београдској експозитури Галерије Рима, одложена је, сазнајемо, за крај јуна. Раније постављена монументална скулптура Оданде довде, заједнички рад британског „тарнеровца“ Ричарда Дикона и Бајића, саставни је део пасареле која спаја Калемегдан и савско шеталиште, која је током трајања ванредног стања коначно повезана и финализована.

За све то време, у фабрици у Новом Саду, у току је израда делова монументалне скулптуре Стрела посвећене сећању на Зорана Ђинђића, коју је Мрђан Бајић осмислио заједно са Биљаном Србљановић.

Монографија Мрђан Бајић 2Д=3Д, коју је објавила Галерија Рима, није прво монографско издање посвећено његовом делу. Ово репрезентативно издање специфично је по томе што је фокусирано на његов цртачки опус. Но, цртежи се не могу посматрати издвојено од његовог скулпторског рада, што је наглашено самим насловом исказаним у форми једначине – 2Д=3Д.

Још на самом излагачком почетку, 1983. године, у тексту каталога прве самосталне изложбе у Дому омладине Београда, Бајић је образложио своје схватање односа цртежа и скулптуре: „Цртеж је природна појава. Цртање тече као припрема, упоредо или мешајући се у вајање; цртеж као учесник у призору (претварање истог у слично); или, пак, цртеж као самостална варијанта“.

Италијански кустос и критичар Антонело Толве, у свом тексту у овој монографији, код Бајића препознаје снажну склоност ка поигравању знацима и предметима из свакодневног живота, које третира као сценске реквизите, уз помоћ којих ствара некакву врсту визуелног позоришта. Француски критичар, кустос и писац, Оливије Каплен, у тексту ког насловљава Намерни оксиморон, пише да Бајићева вишеслојна уметност заузима место у срцу данашњег света, и да нас он пребацује из праисторије до савремених Арлекинових костима, те тако време више није хронолошко него је „сцена“ позоришта у којем се упарују и сукобљавају хетерогени елементи, претварајући се истовремено у јединствену супстанцу која спаја трагикомичне периоде и друштвене слојеве.

„Ретко наилазимо на скулптуру у облику игре која раскринкава озбиљност света и омогућава нам да постанемо његови скромни 'господари-манипулатори' – господари игре, господари играчака. Те формалне конструкције су мала и велика позоришта земаљске кугле“, пише Каплен и закључује: „Наиме, нисмо још потпуно уништени историјом, још увек можемо да се поиграмо њоме. Постајући тај оксиморон, стваралаштво се претвара у разиграно, а опасно оружје. Радост не заборавља 'катастрофу', али је превазилази уз уметност која више не изиграва краљеву луду, већ заузима место господара; оног који спаја и раздваја, у ритму своје визије света“.

Бранка Арсић у тексту На чамцу: уметност цртежа Мрђана Бајића као кључне појмове/поступке у Бајићевом стваралаштву издваја: нагомилавање, летење и бежање. Она поставља питање – како су се ствари од којих је сачињено то необично тело овде обреле. Како је такво тело уопште створено?

„Одговор гласи да је оно отелотворено као та скулптура захваљујући цртежу који га је, као скела, пренео у нови свет помућујући трагове и логику света разума“. Оформивши појам „цртеж-скела“ она промишља да „Бајићеви цртежи имају функцију појаћавања веза између светова, постепено нас испраћајући из света који познајемо у оно што не знамо“.

Антонело Толве тумачи да Бајић после ратова на Балкану, који су довели до распада СФРЈ, и после НАТО бомбардовања, у свом раду удружује етичко, естетичко и политичко, који се преплићу са неизбрисивим сећањима. Он сматра да је у прве две стваралачке деценије „Жеља да архивира инспирисала Бајића да каталогира живот територије у распаду са намером да приповеда о чудима и траумама нове геополитичке сфере (посткомунистичке, постсоцијалистичке, постмодернистичке), са циљем да региструје културну атмосферу тренутка и да дефинише комплексну стратегију разградње, распадања, потпуног преокрета“.

Такође, Толве указује да Бајић гради сцену од више материјала „где се контекст и случајност сједињују захваљујући увек вештом и снажном кратком споју који испољава жестоку, кипућу ироничност“, и додаје да је коришћење техника попут колажа и асамблажа „условљено жељом да се извесни покидани шавови историје изнова споје“.

У монографији су хронолошки представљени Бајићеви циклуси цртежа од 1986. године до данас: Апарати, Протезе, Речник, Споменици, Yugomuzej, Скулптотектуре, xxl. Захваљујући изванредним есејима, али и изузетном, консеквентном графичком дизајну ког потписује Исидора М. Николић, монографија Мрђан Бајић 2Д=3Д, свеобухватан је и инспиративан водич кроз фасцинантна и богата стваралачка пространства Мрђана Бајића.

И док нам изложбе откривају само исечак из тог богатог корпуса, монографија омогућава да дуго путујемо том територијом нестабилних и ризичних ослонаца, јединственим архивом личне и колективне меморије, и да пажљиво разгледамо и разоткривамо њене детаље и слојеве.