Изложба у бечкој галерији Кунстхале – шта се могло, како се остварило и за кога у обнови разрушеног Скопља

У бечкој галерији Кунстхале постављена је изложба „Ниједан осећај није коначан“, о обнови Скопља после земљотреса 1963. године. Поставка уметничким средствима разрађује идеју како је некада свет градио један град, а сад гледа рушење стотину градова.

Колективни директор Кунстхале је пре четири године постао загребачки уметнички тим под називом What How and for Whom преузетим из економске теорије. У њиховом раду примаран је друштвени ангажман – за праведну расподелу, једнакост, антиколонијализам, здраву климу, укидање односа центар-периферија, па тек онда уметност у ужем смислу.

Тренутна изложба прати судбину Скопља након разорног земљотреса пре шест деценија – шта се могло, како остварило и за кога.

„То је била прва катастрофа те величине која се догодила кад је телевизија постала јавни медиј у вријеме велике снаге и оптимизма Уједињених нација који су позвали у помоћ након те катастрофе. Али то је било и вријеме нуклеарне кризе, великог захлађења међународних односа, вријеме страха. Скопље је повезало та два свијета, те је настала једна збирка која није прије свега западна. Излозба поставља питање како би једна колекција сувермене умјетности могла изгледати из перпсективе неподјељеног свијета и велике међународне солидарности“, наводи Ивет Ћурлина, директорка галерије Кунстхале.

Мастер-план за обнову остварен је делимично, јер се метаболизам и брутализам јапанског архитекте Кензо Танге тешко интегрисао у локални стил. Добровољним донацијама утемељен је Музеј савремене уметности, из чијег оригиналног фундуса је пет актуелних интернационалних уметника, међу њима Синиша Илић, направило пет комплексних инсталација о политичком духу онда и сада. Много је мртвих и много беба, у комбинацији симбола за одсуство избора.

„Налазимо се код инсталације Синише Илића, београдског умјетника који је своју инсталацију замислио као позорницу. Радови које је он изабрао су сви скулптуре из различитих периода, али сви реферирају на питања катстрофе, односа човјека и природе, утопије, изградње града. Иза нас на зиду налазе се Синишини колажи који обрађују исту тематику и постављају питање солдиарности, пропитују однос човјека и природе, човјека и времена иза Другог светског рата“, додаје Ивет Ћурлина.

Осећај нерешеног и даље лебди над судбином Скопља. У архитектури и уметности он се јавља као питање колико траје општи ентузијазам, колико је одржив дизајн који долази пре живота. Јер кад једног тренутка градови и људи остану сами, долази тренутак истине, јесу ли заиста једни за друге?