Кад пилоти „месершмита“ и Б-17 постану браћа

Неколико дана пре католичког Божића 1943. године, савезничка кампања бомбардовања Немачке достизала је пуни замах. Потпоручник Чарли Браун био је пилот бомбардера Б-17. Он и његова посада полетали су на прву мисију – да гађају фабрику авиона код Бремена.

Браунова „летећа тврђава“, названа „Стари паб“ (Ye Olde Pub), носила је четири тоне бомби, а четворомоторна грдосија бранила се са 11 митраљеза и челичним ојачањима.

Б-17 је уобичајено летео на више од осам километара висине, али кабина и унутрашњост нису били под притиском, па је на тој висини ваздух био редак и хладан. Пилоти и посада зависили су од система за дисање, топле летачке одеће и чизама.

Док су се приближавали Бремену, немачка противавионска одбрана отворила је ватру на формацију. На жалост по пилоте и посаду „Старог паба“, погодило их је неколико пројектила, уништивши један и оштетивши други мотор, због чега више нису могли да одрже корак са бомбардерском формацијом.

Б-17 су били познати по томе што су могли да претрпе знатна оштећења и поред тога се врате кући. Ипак, та издржљивост је морала да се плати нечим. Челична ојачања знатно су утицала на крстарећу брзину, а упркос великом броју митраљеских положаја, летелице су и даље биле рањиве на нападе противничких ловаца. Америчко ваздухопловство због тога је увело специјалне формације у којима су се бомбардери кретали како би покрили одбрамбене рупе других авиона у формацији.

Мана формацијског кретања била је у томе што авиони појединачно нису могли да предузимају маневре избегавања, а они који би заостали за остатком били би остављени на милост и немилост непријатељских ловаца.

Нешто попут крда гнуова. Они који се издвоје најчешће постају храна лавовима или хијенама.

И као што је то случај у животињском краљевству, чим су заостали за осталима, Брауну и његовој посади ситуација се знатно погоршала. „Стари паб“ нападало је на тренутке и по неколико немачких ловаца. Једног су успели да оборе, али су претрпели страховита оштећења.

Нишанџија у репном митраљеском гнезду је убијен, а четири члана посаде су повређена, укључујући Брауна, кога је шрапнел погодио у десно раме. Поврх свега, хидраулични систем и систем за снабдевање кисеоником такође су били уништени.

„Стари паб“ је почео да пада.

Браун је годинама касније рекао у интервјуу да му је сећање на догађаје после тога помало магловито, што је и разумљиво с обзиром на претрпљени стрес, крварење и мањак кисеоника.

„Спирално смо падали, а успео сам да издигнем авион тек близу земље. Моје једино свесно сећање јесте покушавање да избегнем што више дрвећа, али сам имао ноћне море годинама касније у којима сам избегавао и неке грађевине. Мислим да су Немци помислили да смо се срушили“, испричао је Браун.

„Стари паб“ је поштеђен даље потере немачких ловаца. Браун и копилот успели су да стабилизују авион на око 300 метара висине. На путу ка мору прелетели су близу немачког аеродрома, на који се управо вратио поручник Франц Стиглер, пилот Луфтвафеа.

Два бомбардера Б-17 је већ оборио тог дана. Још један и аутоматски би био одликован Витешким крстом.

Одмах је полетео за њим.

Међутим, оно што је видео зауставило је сваку агресију коју је можда гајио у себи. Стиглер је 1991. године испричао да је био потпуно затечен када је видео оштећења на америчком бомбардеру. На носу и по целом телу летелице биле су отворене рупе. Кроз неколико њих видео је чланове посаде како међусобно једни другима пружају прву помоћ.

Стиглер се у том тренутку сетио речи свог команданта Густава Рудела из "Jagdgeschwader 27" формације док је служио у Северној Африци: „Ако икада видим или чујем да сте упуцали падобранца, лично ћу вас оборити (убити).“

„Сви они у бомбардеру су ми се чинили као падобранци. Једноставно, нисам могао да их оборим“, присетио се Стиглер.

Немачки пилот покушао је да му покаже да слети у Немачку, али Браун није реаговао. Покушао је и да му покаже на север, према Шведској, јер је мислио да нема никакве шансе да стигне до Велике Британије.

Стиглер је држао раздаљину, увек се држећи ван поља два митраљеза која су још била у функцији.

Зачуђени Браун гледао је кроз прозор не верујући својим очима. Већ се безброј пута у себи опростио од живота током мисије, али тај чудни немачки пилот му је гестикулирао. Није било шансе да ту спусти авион, али га је Стиглер упорно пратио држећи друге ловце по страни све док нису стигли до Северног мора.

Када је постало очигледно да Браун неће остати у Немачкој, Стиглер му је салутирао и, како је касније испричао, рекао му: „Срећно. Сада си у божјим рукама.“

„Када је Франц покушавао да ми покаже да се предам, мој мозак то није прихватао. Није то било витештво, нити храброст, већ моја глупост. Мозак ми више није јасно расуђивао. Његов избор је био или да нас обори или да покуша да нас отпрати у Шведску, пошто није било шансе да слетимо ту“, рекао је Браун током састанка са Стиглером више од пет деценија касније.

„Стари паб“ је неким чудом стигао до Британије, једва одржавајући висину од стотинак метара. Годинама касније, Браун је рекао да би, у случају да је могао да чује Стиглера, вероватно прихватио његову понуду за Шведску.

Официр који га је испитивао био је потпуно запањен Брауновим сведочанством, али је убрзо одлучено да би прича о витешком понашању немачког пилота могла да угрози животе других посада уколико би се опустили током мисија. А и у то време не би било баш најбоље причати о позитивним примерима у Луфтвафеу. Сви детаљи о „Старом пабу“ класификовани су као тајни.

Стиглер такође није смео да прича о догађају, пошто би то значило скоро сигуран одлазак пред војни суд. Франц је наставио да лети, поставши један од првих пилота који су летели на млазном авиону. Крајем рата био је један од 1.300 преживелих немачких пилота. Око 28.000 је служило у Луфтвафеу од почетка рата.

После рата, Чарли Браун се вратио кући у Западну Вирџинију, завршио колеџ и вратио у ваздухопловство 1949. године, где је служио до 1965. Касније, као официр Стејт департмента, неколико пута посетио је Лаос и Вијетнам. Ипак, 1972. године напустио је владину службу и преселио се у Мајами, где је постао проналазач.

Стиглер је дочекао крај рата у разореној Немачкој. Пошто је имао беспрекоран војни стаж, није кривично гоњен. Живео је на боновима за храну и радио као зидар. Преселио се у Канаду 1953. године и постао успешан бизнисмен.

Много година прошло је до њиховог сусрета. Судбина, ипак, није хтела да се два некадашња непријатеља, које су чудне околности рата спојиле, не сретну.

Браун је 1986. године био на великом окупљању пилота. Неко га је питао да ли има неку причу из Другог светског рата. Чарли је кратко размишљао, а онда се сетио Стиглеровог поздрава који је закопао дубоко у сећању. Сви су ћутали без коментара након тога, а он је знао да мора да покуша да пронађе човека који му је поштедео живот.

Након четири године безуспешног тражења по америчким и западнонемачким архивама, Браун је, као очајнички покушај, написао писмо пилотској асоцијацији. Пар месеци касније, примио је писмо из Канаде.

Био је то Стиглер. „Ја сам био тај“, писало је. Браун испрва није ни прочитао остатак писма. Није могао да чека. Одмах је звао оператера затраживши број адресе са које је писмо послато.

„Када сам те пустио изнад мора, мислио сам да никада нећеш успети“, биле су Стиглерове речи одмах након међусобног представљања. „О, боже, то си ти“, рекао је Браун кроз сузе.

„Шта си ми показивао рукама“, упитао га је, на шта му је Стиглер рекао да му је објашњавао да је превише оштећен за далеки лет, сигнализирајући му прво да слети у Немачку, а после тога показујући на север говорио: „Шведска“.

Од 1990. до 2008. године Чарли и Франц су постали блиски као браћа. Чак и више од тога. Веза која је створена тог дана пред Божић 1943. године била је неуништива. Толико да су остали веома блиски до краја живота, а чак су обојица преминули 2008. године, у распону од само пар месеци.

У читуљама су један другога ословили као „мој посебни брат“.

*Потпуни опис догађаја и Браунова и Стиглерова сведочанства садржана су у књизи "A Higher Call" Адама Макоса и Лерија Александера.