Рвање са биковима, месна дијета и забрана секса: Како су се припремали древни олимпијци

Да ли желите да победите на Олимпијским играма? И ја, богами! Али размотрите ствари које долазе пре тога, и оне које следе, и тек када то урадите, латите се задатка.

Ариан је навео све тешкоће са којима су олимпијци морали да се суоче током припрема за игре:

Морате бити веома дисциплиновани, придржавати се строге дијете, одрећи слатких колача, обавезно тренирати у одређено време, било на врућини или по хладноћи; не смеш пити хладну воду, ни вино кад год ти се прохте; морате да слушате свог тренера, баш као што бисте слушали лекара.

Ариан није претеривао. За античке спортисте пут до олимпијске славе био је дуг и мукотрпан, баш као и за модерне спортисте.

Какво је било искуство старих спортиста који су тренирали и такмичили се на Олимпијади истраживао је професор Константин Панегирес са Универзитета у Мелбурну.

Згуснут распоред такмичења

Древни олимпијски спортисти имали су напоран календар.

Игре у Олимпији нису биле једино престижно атлетско такмичење у древном грчком свету.

Постојалa су још три познатa такмичења у којима су врхунски спортисти желели да победе – Питијске игре панхеленске свечаности (друге по важности) које су се одржавале у част бога Аполона, на стадиону или позоришту грчког светилишта и пророчишта Делфи у Грчкој. Затим, Немејске игре, које су одржаване сваке две године у Немеји, шумовитој долини античке северне Арголиде; и Истамске игре (или Истмијске игре) свечаности у част бога Посејдона. Одржавале су се на Истамској (Коринтској) превлаци сваке друге године, средином лета, после античких Олимпијских игара.

То су била најважније свечаности античке Грчке. Обично су се сваке године одржавала једно или два од ових спортских манифестација.

Заједно, ове четири игре су формирале „периодос“ (коло). Спортиста који је победио на свим Панхеленским играма проглашаван је за „периодоникес“ (грч. περιοδονικης – победник круга), и стицао је велику славу и богатство.

Припреме за такмичење 

Олимпијци су били спремни на драстичне мере како би стекли предност над противницима. 

Чувени рвач Мило од Кротона – који је харао борилиштима око 536-508 пне – имао је легендарне методе тренинга. Како би задржао физичку снагу Мило је свакодневно „јео 20 мин (око 8,72 кг) меса, заједно са истом количином хлеба, и пио три врча вина“, према Атенеју из Наукратиса (2. век нове ере). За физичку кондицију, Мило би свакодневно носио новорођено теле све док оно не израсте у бика.

Мило није био једини рвач који је тренирао са животињама. Према историчару Јевсевију из Цезареје (4. век нове ере), Амесина из Барке (победник у олимпијском рвању 460. пре Христа), тренирао је рвајући се са биковима док је чувао стоку. Чак је доводио и бика са собом у Олимпију као спаринг-партнера.

Шта је са исхраном – и сексом?

Многи спортисти су покушавали да постигну врхунску кондицију примењујући посебне начине исхране. 

Тркач Хионис из Спарте (средина 7. века пре нове ере) – који је, према речима путописца Паусаније (2. век нове ере), освојио седам олимпијских победа (четири на „стадиону“ и три у „дијаулосу“) – био је познат по дијета од сувих смокава.

Други победнички олимпијски спортисти, као што су Еуримен са Самоса (6. век пре нове ере) и Дромеус из Стимфала (5. век пре нове ере), предност су давали исхрану која се састоји од меса.

Према Атенеју из Наукратиса, такође је постојао један тебански спортиста, активан током или пре 2. века пре нове ере, који је „превазишао све своје противнике тако што није јео ништа осим козјег меса“. Није познато име овог спортисте, али Атенеј додаје да су га сви исмевали јер је његов зној јако непријатно мирисао. 

Икус из Тарентума, победник у петобоју 476. пре нове ере, веровао је да је његово уздржавање од секса један од разлога његовог успеха: „током читавог периода припрема“, каже филозоф Платон, „ никад није дирао жену, а ни дечака”.

Други олимпијски победници познати по уздржавању од секса били су тркачи Астил из Кротона (победник 488, 484. и 480. пре Христа) и Крисон из Химере (победник 448, 444. и 440. пре Христа).

Олимпијска правила

На Олимпијади није могао да се такмичи било ко. Од 632. пре Христа па надаље, на Олимпијади су одржаване одвојене дисциплине за такмичаре млађе од 18 година и одрасле.

Писац Филострат из Атине (око 170 – 250. године) објашњава да такмичари у јуниорској категорији су морали да имају своје племе и родни град, да имају оца и породицу и да су рођени слободни, а не као робови, као и да нису ванбрачна деца.

Одрасли такмичари такође су морали да буду грађани и рођени као слободни.

Спортисти који су се такмичили у Олимпији морали су да се закуну Зевсу да су десет месеци пре игара „строго поштовали прописе о тренингу“, како бележи Паусанија.

Месец дана пре Олимпијаде, спортисти су морали да бораве у Елису припремајући се за игре. Тамо су их надзирале олимпијске судије – „хеланодикаи“ – познати по својим љубичастим хаљинама и рачвастом штапу који су носили и којим су тукли спортисте који су прекршили правила.

Током овог месеца спортисти су вежбали и такмичили се у пробним дисциплинама. Онима за које се у пробним фазама сматрало да су испод стандарда није било дозвољено да учествују у самом такмичењу. Током овог периода олимпијске судије жребом су одлучивале ко ће се са ким такмичити.

Такмичење

Хеланодикаи су сва дешавања на Олимпијади строго надгледали. 

Ако се спортиста није придржавао правила, постојале су казне. Недистиплинованог спортисту могао је да ишиба неко од судија, да буде дисквалификован или новчано кажњен (или све троје).

На пример, боксер Клеомед из Астипалеје био је познат по томе што је прекршио правила током боксерског меча у Олимпији 496. или 492. пре Христа и убио свог противника Ика из Епидаура. Паусанија бележи:

Пошто су га судије осудиле за прљаву игру и лишили га награде, он је полудео од туге и вратио се у Астипалеју.

Бесан Клеомед је сруши фискултурну салу у свом родном граду, при чему су страдали дечаци који су вежбали. После несреће је побегао и нестао без трага, али је касније био обожаван као херој.

Победа и пораз, па одлазак кући

Победници су на свечаности од председавајућег добијали венце од маслина, али ни ово није увек ишло без проблема.

Клаудије Аелијан бележи:

Атлетичар из Кротона, победом у Олимпији, отишао је до председавајућег да прими своју круну и пао мртав од напада епилепсије.

Победници су били толико нестрпљиви да победу објаве својим породицама да су понекад предузимали екстремне мере да то постигну. 

Када је тркач на дуге стазе Агеј из Арга победио у такмичењу „долихос“ 328. пре нове ере, он је тог истог дана трчао читавим путем од Олимпије до Аргоса (око 150 км удаљеног) да би свом народу рекао о својој великој победи – ако можемо да верујемо у ову причу. 

На крају су се сви победници враћали у своје родне градове где су дочекивани као хероји. Чекала их је слава и богатство.

Поражени су лизали ране и надали се победи следећи пут.