Борбе за задовољење богова

Сумо рвање је древна јапанска борилачка вештина, вековима овенчана ореолом непролазне славе: опевана у књижевности Средњег века, овековечена у штампаним сликама новог века и популаризована у телевизијским преносима савременог доба.

Судар џинова, у правом смислу те речи, који најчешће теже између 130 и 170 килограма и од одеће носе само појас око бедара, сумо, чије се борбе и данас одржавају на земљаној подлози уз мноштво ритуалних радњи, јединствен је и фасцинантан пример борилачке вештине која се опире таласу модернизације.

Прве белешке о рвачким дуелима налазе се у митологијом прошараним историјским хроникама јапанског двора из раног осмог века где се помињу борбе богова и људи без оружја, али и уприличење рвачких дуела за забаву страних званица.

У раном Средњем веку рвачки турнири одржавани су сваке године на двору, када су из свих крајева земље позивани мушкарци који су се дичили снагом и борилачком вештином, али постоје записи и о томе да је и обичан народ уживао у „рвању на земљи“, односно, „рвању у трави“.

Те борбе одржаване су са циљем да се одобровоље и забаве божанства како би она омогућила високе приносе и добру жетву.

Прочишћење духа и тела

Већина ритуала и правила који се данас могу видети потичу из седамнаестог и осамнаестог века када су турнири одржавани у храмовима јапанске аутохтоне многобожачке религије шинто (Пут богова) у којој важно место заузимају церемоније прочишчења духа и тела.

Религиозно порекло сумоа видљиво је и данас. Над рингом, са плафона виси обешен кров традиционалног шинто храма, судије су обучене у древне мантије налик онима које носе шинто свештеници, а рвачи при ступању на борилиште на под бацају шаку соли која у шинтоу служи као средство прочишћења.

У сумоу не постоје категорије тежине па је стога могуће да се на борилишту један против другог нађу рвачи са врло различитом килажом.

И мада су ситнији борци обично бржи и агилнији, са обзиром да је у сумоу циљ оборити противника на земљу или га изгурати, односно изнети из ринга, крупно и тешко тело, углавном, представља предност. То је основни разлог зашто сумо рвачи настоје да се што више угоје.

У давна времена, имати редовну и добру исхрану било је велики луксуз резервисан за племство и самураје, а обичан народ је неретко масовно умирао од глади услед суша или наиласка тајфуна који би уништио летину.

У таквим условима гојазност је била симбол успешности и доброг здравља, па су сумо рвачи и сами уживали поштовање слично оном које се указивало боговима.

Када су се половином 19. века на улазу у Токијски залив појавили тешко наоружани амерички бродови не би ли, уз претњу силом, издејствовали отварање јапанских лука за међународну трговину, те царинске и пореске повластице за америчке трговце, Јапанци, који су пристали да те бродове снабдеју храном и водом, послали су управо крупне сумо рваче да испоруче потрепштине како би импресионирали и заплашили непожељне странце.

И у првим деценијама двадесетог века, након формирања државне управе и јавних служби по угледу на оне у Европи и Америци, у Јапану је у неколико наврата завладала глад. Ратни напори и разарања даље су изазвали велике несташице хране и током тридесетих и четрдесетих година, тако да су сумо рвачи и у том периоду својим стасом изазивали дивљење и завист.

Сумо у савременом Јапану

Међутим, идеал лепоте и здравља знатно се променио последњих деценија, и оно што је некада било квалитет сада је мана. Младим Јапанцима борбе гојазних, знојавих људи више нису интересантне за гледање, а још мање су им привлачне као животни позив, поготову стога што се од сумо рвача захтева да живе спартанским колективним животом који се састоји од ригорозне дисциплине, служења старијим од себе и напорних вежби.

Осим тога, рвачи највећег умећа, носиоци титуле јокозуна за чије је стицање по правилу потребно освојити бар два турнира у кратком временском размаку и то уз највише два пораза по турниру и узорно понашање на и ван борилишта, зарађују годишње само око 300 или 400 хиљада долара, што је износ који примају и најнеискуснији и најмање талентовани фудбалери и бејзбол играчи у Јапану.

Треба и напоменути да су јокозуне присиљене да се повуку и заврше каријеру чим почну да бележе скромније резултате, рецимо, пар пута за редом остваре мање од десет победа на турнирима на којима се сваки борац среће са 15 противника.

Пад интересовања младих у Јапану присилио је сумо учитеље да нове шегрте потраже у иностранству, па су крајем осамдесетих на сумо борилиште пристигли први странци, Хавајци. Њих је убрзо сменила навала рвача из Монголије, земље која такође има вишевековну рвачку традицију и где је рвање и данас најпопуларнији спорт.

Њима су се, у мањем броју, придружили и борци из земаља бившег Совјетског Савеза и Бугарске. Тако је свет сумоа, који се снажно опире модернизацији када су у питању начин живота, етикеција, изглед борилишта, религиозни ритуали или однос према укључењу жена у спорт, био присиљен да прихвати један од главних продуката модернизације - глобализацију, и то на сопственом терену.

То само по себи можда и не би представљало проблем да прилив странаца није у потпуности збрисао Јапанце из највиших ешалона сумоа и тако суштински угрозио његов идентитет. Рвачи из Монголије сада већ десет година доминирају овом вештином у Јапану.

Сваке године одржава се шест великих сумо турнира на којима учествују рвачи највишег ранга, а од септембра 2004. на овамо Јапанци су успели да освоје само један, и то још у 2006. години. Два турнира су освојили Европљани, а све остале, њих око 50, монголски рвачи. Од 2003. године на овамо и сви рвачи који су именовани за јокозуне су Монголи.

Штавише, проглашење јапанског рвача за јокозуну је догађај који се није десио још од 1998. године.

Сумо су последњих година потресали и скандали везани за намештање борби, коршћење лаких дрога, нелегално клађење, а нарочито лош публицитет је привукао случај младог, седамнестогодишњег сумо рвача којег су на смрт пребиле његове старије колеге у настојању да га науче лекцију о томе како треба да се више труди током тренинга.

Услед свега овога, јапанска Сумо асоцијација, упркос редовним преносима на националној телевизији, има пуно проблема не само у регрутацији нових рвача међу јапанском младежи, већ и у привлачењу јапанске публике на трибине, па већину гледалишта на сумо турнирима сада чине пензионери и радознали страни туристи.