Одлазак Алена Делона, контроверзне легенде француског филма са лицем анђела

Глумац је био и обожаван и осуђиван, интригантан. Преминуо је у 89. години у Паризу, где је и живео. Вест о смрти глумца потврдила су његова деца.

Ален Делон рођен је у богатом предграђу Париза (Sou, Sena Il de Frans). Био је последња мушка звезда „златне ере" француске кинематографије. Странице часописа биле су пуне многобројних прича о глумцу и његовом богатом и бурном животу. Последња вест је тужна, Ален Делон је преминуо. Био је стар, болестан и самотњак, а некада је описиван као најлепши глумац света, навели су неки медији.

После дуге каријере која му је донела многобројне обожаваоце и оне који га и нису обожавали – глумац Ален Делон за собом је оставио богато филмско наслеђе, укључујући неке од великих класика светске кинематографије.

Борба Делонове деце за очинску фигуру

„Делонова последња улога је последњи трагични крај његовог живота, који се одвија пред очима јавности. То је и можда крах његове породице“, наводe медији.

Делон има четворо деце са три различите жене.

Син Алена Делона, Ентони Делон пријавио је полицији своју полусестру Анушку, јер је како тврди, годинама скривала патњу њиховог оца. Ентони је полусестру оптужио за како је навео „подло“ морално понашање, пренео је Тајмс.

Богата каријера 

На филму се појавио 1957. године и постао један од најатрактивнијих младих француских глумаца. Прву запажену улогу остварио је у филму У зениту сунца у режији Ренеа Клемана, снимљеном по роману Патрише Хајсмит.

Улогом Рока у филму Роко и његова браћа у режији Лукина Висконтија из 1960. године постао је светски познат глумац.

Две године касније, још познатији италијански редитељ, Микеланђело Антониони, режирао је филм Помрачење, у коме је улогу остварио Делон – освојивши још једну велику награду жирија, на Филмском фестивалу у Кану.

Имао је „мрачан" стил глуме, а лице му је, због лепоте, шарма и харизме донелио надимак „анђеоско лице“, иако је Делонова репутација понекад била нарушена његовим често бурним приватним животом.

Глумио је споредну улогу у филму Жути ролс-ројс у улози љубавника Ширли Меклејн.

Исте године, Делон је први пут сарађивао са глумцем Жаном Габеном у филму Било који број може да победи, при чему је звезда у успону и етаблирана икона великог платна глумила криминални дуо који планира пљачку казина у Кану.

Каријера у Холивуду – професионални промашај

Покушао је и да глуми у Холивуду, али Делонови филмови у САД нису постигли велики комерцијални успех, па се глумац поново вратио у Француску. Неколико година снимао је у Холивуду, иако је сматрао да га његов акценат спречава да игра одређене улоге.

„Због свог акцента нисам ни покушавао да глумим Американца, иако радим на томе“, тада је говорио глумац.

Делон је остао велика звезда у Француској. Са Стивом Меквином и Шоном Конеријем био је велика звезда у Јапану. Америчко тржиште никада није освојио глумом.

Вративши се у Француску, Делон се поново повезао са неким старим познаницима. Године 1969. он и немачко-француска глумица Роми Шнајдер – са којом је био у вези од 1959. до 1963. године играли су љубоморни пар у једном од филмова.Те године поново је сарађивао и са Габеном и Хенријем Вернеом, редитељем филма Било који број може победити у француском гангстерском филму Сицилијански клан. 

Са Жан-Пјером Мелвилом снимио је најупечатљивији филм у својој каријери Самурај у коме је његов изглед „анђеоског лица“ правио снажан контраст са улогом усамљеног, методичног убице. Делон и Мелвил су снимили још два филма Црвени круг и Полицајац.

Делон је био и продуцент око 40 филмова током своје каријере.

Тек 1981.године опробао се и као редитељ у крими трилеру. Режирао је још један филм, Ле Батант, 1983. године.  

Али упркос несумњивом професионалном успеху током читавог периода, Делон је открио облак сумње који се надвијао над њим од 1968. надаље. Те године је његов телохранитељ Стеван Марковић пронађен мртав на депонији. Накнадно је пронађено Марковићево писмо његовом брату у којем је писало „ако погинем, 100 одсто су криви Делон и његов кум Франсоа Маркантони” –  корзикански гангстер. Иако је полиција дуго сумњала у њихову умешаност у Марковићево убиство, Делон и његова тадашња супруга Натали никада нису процесуирани. 

Похвале и контроверзе у касној каријери 

Током 1990-их глумио је у неколико комерцијалних филмова, као што су Машина за плес и Повратак Казанове. После неколико неуспеха у режији француског филозофа Бернара-Анрија Левија – Делон је 1997. најавио повлачење из биоскопа, иако је наставио са малим улогама.

Митеран га је прогласио витезом Легије части

Делон је награђен неким од најпрестижнијих награда које политичке и културне институције могу да понуде. Године 1991. тадашњи француски председник Франсоа Митеран  Делона је прогласио за витеза Легије части. Четрнаест година касније, Митеранов наследник Жак Ширак доделио му је чин команданта због његовог „доприноса уметности светског филма“.  

Није га само француска држава одликовала почастима. Берлински филмски фестивал му је 1995. доделио Златног медведа за животно дело, а 2019. године у Кану Делон је добио Златну палму.

Одлука Филмског фестивала у Кану и додела награде су оспораване у јавности нарочито код феминистичких организација, које су га критиковале због тога што је јавно износио „расистичке, мизогинистичке и хомофобичне” примедбе. 

У то време велики део јавности се отуђио од Делона, чије су наводне везе са криминалним подземљем, наводно пријатељство са бившим лидером Националног фронта Жан Мари Лепеном и реакционарне изјаве о женама и хомосексуалцима значајно утицале на његову репутацију. 

Године 2008. последњи пут се појавио на великом платну, у масовној фантастичној комедији Астерикс на Олимпијским играма. Можда није изненађујуће да је овој особини донекле недостајао узаврели егзистенцијални страх Самураја и бујна, млитавост Леопарда. С друге стране, овај филм је омогућио Делону да у улози Јулија Цезара одигра свој јавни имиџ помало мегаломана. 

Икона светске кинематографије 

Упркос томе што је контроверзан лик, Делон остаје икона у уметничким круговима, са еклектичним низом истакнутих личности, укључујући Софију Кополу, Квентина Тарантина, Мадону и Маријану Фејтфул, који настављају да одају почаст.  

У француској популарној култури и даље се сматра једним од гиганата светске кинематографије, захваљујући хипнотичкој, загонетној лепоти његових представа – квалитетима који су такође омогућили комерцијализацију његовог имиџа, ​​посебно у случају Диора , који користи његов имиџ у рекламама за колоњску воду, и бренд цигарета који се продаје у Камбоџи и који годинама носи његово име. 

Чини се да је Делон био свестан свог иконичког статуса, с обзиром на повремену склоност да се о себи позива у трећем лицу. Али он је говорио у првом лицу када се осврнуо на своју каријеру када је примио Златну палму: „Када сам почео каријеру, знао сам да је најтеже трајати, а издржао сам 62 године. Сада знам да је најтеже отићи, јер знам да ћу то учинити“, рекао је у сузама. 

Осумњичен за убиство свог телохранитеља

Делон je 1968. године био осумњичен за убиство свога телохранитеља Стевана Марковића, који је нађен у контејнеру испред глумчеве куће у Паризу. Стеван Марковић је наводно оставио писмо свом брату да „ако се деси да га неко убије“ за то 100 одсто имају одговорност Ален Делон и његов кум Франсоа Маркантони, гангстер са Корзике.

За потребе истраге саслушана је била и Натали Делон. Истрага је на крају довела до Жоржа Помпидуа, који је у то време био премијер Француске, а касније председник. Наводно су постојале, и биле објављене, фотографије на којима је Стеван Марковић био у „љубавној вези“ са женом премијера Помпидуа.

Ален Делон је ослобођен оптужби, а скандал му је помогао да буде још популарнији.