Šta kaže nauka, zašto toliko jedemo u bioskopu

Kako se ispostavilo, mnogo je psiholoških efekata u igri kada uđete u bioskopsku salu, i oni otkrivaju mnogo o interakciji između hrane i našeg okruženja, piše Tajm.

Ugasi svetlo

Postoje dobri razlozi zašto luksuzni restorani skoro ujednačeno koriste prigušeno osvetljenje, i logično je da nas ta tama, koja se ponavlja i u bioskopima, podstiče da jedemo više. „Kada smanjimo osvetljenje, opušteniji smo, što obično povećava opšte zadovoljstvo i ukupni doživljaj“, kaže Sara Lefevr, vanredni profesor marketinga na Državnom univerzitetu Marej. „Verovatno ćemo konzumirati malo više jer A, ne obraćamo pažnju, i B, nije nas briga.“

Prigušeno svetlo nas ne samo podstiče da jedemo više – ono takođe utiče na ono što ćemo odabrati da jedemo. Utvrđeno je da slabo osvetljenje u restoranima tera ljude da snize kriterijum zdrave ishrane i salatu zamene pomfritom ili ne uspeju da odole desertu.

U bioskopu, gde smo takođe ometeni pričom koja se odvija pred nama, ovaj nedostatak pažnje je još izraženiji, što bi moglo da objasni zašto se pojede toliko kokica.

Svetlost čak utiče na ukus hrane ili za kojim ukusima ćemo najverovatnije posegnuti. Profesorka Lefevr je proučavala ono što ona naziva „čulnom kompenzacijom“, ili ideju da lišavanje jednog čula može pojačati drugo.

U studiji iz 2022. otkrila je da u mračnoj prostoriji hrana sa samo jednom dimenzijom ukusa, poput slatkog ili slanog (kao što su kokice), zapravo ima bolji ukus nego na svetlu. Međutim, dodajte drugi element ukusa (kao što su čokoladne bombonice M&M sipane u kokice) i razlika između svetlog i tamnog će nestati.

Čulo ukusa takođe može da bude pod uticajem nedostatka svetlosti. „Mi jedemo očima“, napominje prof. Lefevr. Vizuelno stimulišući tanjir raznovrsne hrane možda nas neće zadovoljiti na isti način samo kroz ukus i teksturu.

U igri su i drugi faktori iz okruženja, kao što je rashlađena bioskopska sala. Kada nam je hladno jedemo više, kaže Lefevrova, posebno kada počnemo da drhtimo. Drhtanje troši dragocene zalihe energije, dodaje, što dovodi do toga da mozak šalje signale u potrazi za više kalorija.

Važno je i šta je na ekranu

Bioskopske sale su možda uniformisane, ali sami filmovi to sigurno nisu i te varijacija mogu da utiču na apetit gledalaca.

Ono što rade filmski likovi – posebno kada jedu – stvara obrasce u načinu na koji publika jede, kaže Vivijen Šuo Džou, vanredna profesorka komunikologije na Univerzitetu u Hongkongu. Gledanje filmova je „vrsta interakcije“, napominje profesorka. Često se publika, kada likovi na ekranu jedu, takođe uvlači u radnju. Ali postoji ključno upozorenje: „Ovaj efekat se primećuje samo među ljudima koji se identifikuju sa filmskim likovima“, kaže Džou.

Gledanje filma je emocionalno iskustvo koje zahteva određeni nivo ulaganja, spremnosti da se prenese u priču. Jedenje je ponašanje povezano sa ciljem, kaže Džuo, i kada nam je stalo do nekog karaktera, podsvesno usvajamo njegove ciljeve kao svoje.

Postoje bioskopi–restorani koji mnogo bukvalnije koriste ovu indukovanu žudnju tako što nude posebne stavke na jelovniku ili popuste koji su tematski usklađeni sa specifičnom hranom prikazanom u filmu.

A onda, naravno, tu je i slatkiš. Prema profesorki Džou, u svakom filmu postoji jedan deo u kome će publika najverovatnije pre posegnuti za šakom čokoladnih bombona preko šake kokica.

U studiji iz 2017. u kojoj su slatke i slane grickalice bile izostavljene tokom scena u kojima ljudi jedu, gledaoci su više posezali za slatkišima pred kraj. „Otkrili smo da kada ljudi gledaju scene u kojoj se završava jelo, oni češće biraju čokoladne bombone“, kaže profesorka.