САД ширe мрежу војних аеродрома у Пацифику у циљу јачања своје позиције у евентуалном рату против Кине

Далеко од фокуса европских и азијских континенталних медија у Тихом океану се одвија милитаризација удаљених, ситних острва која се једва могу наћи на карти света.

Сједињене Америчке Државе, по сопственом признању, настоје да развију мрежу војних аеродрома у Пацифику, који би њиховој војсци омогућили да рашире своје војне ефективе и тако их заштите од великог губитка у случају војног сукоба са Народном Републиком Кином око Тајвана, те им истовремено омогуће да боље покрију широко пространство највеће водне масе света.

Наиме, америчке летелице се сада у великом броју налазе сконцентрисане у гигантским базама "Кадена" на јапанском острву Окинава и "Андерсон" на острву Гуам, који је америчка територија.

Та крупна упоришта су рањива у односу на неколико хиљада балистичких и крстарећих пројектила које, верују у Вашингтону, поседује Кинеска народноослободилачка армија, и да би се евентуална штета од ракетног напада на њих ублажила, њихове авионе је потребно распршити на више локација дубље у унутрашњости Тихог океана.

Зато, америчка армија у протеклих неколико година трага за решењима, те је, као што смо раније писали, већ предузела неколико мера, као што су постизање договора са владом у Манили о отварању неколико база филипинске војске за америчке радаре, противракетне снаге и авијацију на источној обали те острвске земље, даље од азијског континента или споразум за коришћење лука и аеродрома у Папуи Новој Гвинеји, екваторској држави недалеко од северне обале Аустралије.

Даље и дубље у океан

Сада, међутим, медији специјализовани за војнополитичка питања у региону Азија-Пацифик, преносећи речи команданата америчког ваздухопловства, јављају да америчка војска трага и за другим, ресурсима и инфраструктуром мање богатим локацијама које би, ако не за стално, онда бар привремено могле да удоме њихове авионе.

Наиме, бивши командант америчког ратног ваздухопловства у Пацифику генерал Кенет Вилсбах је 2020. године приликом ступања на дужност открио медијима да тај род војске већ четири, пет година прегледа "сваки комад бетона", односно, асфалта на пацифичким острвима како би одредио на којима од њих би могао да (повремено) смести летелице попут ловаца-бомбардера "Ф-15" или "Ф-22", али да не намерава да гради потпуно нове писте и хангаре, већ да преуреди и догради већ постојеће.

Он је тада додао и да америчко ваздухопловство настоји да обучи људство тако да може да извршава више задатака како би, у складу са скромним условима који владају на удаљеним пацифичким острвима, могло да смањи број особља које одржава борбене и транспортне летелице и снабдева их горивом и муницијом.

Као конкретан пример објеката који се обнављају и проширују навео је полетно-слетне стазе на острву Тинијан, са којег су при крају Другог светског рата у извршење задатака ишли бомбардери "Б-29" који су засипали Јапан запаљивим средствима, али и бацили атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки.

Даље, познато је и да је влада мале острвске државе у западном Пацифику Палау протеклих година нудила америчкој војсци на коришћење своју територију, укључујући ту и писте.

И нови командант америчког ваздухопловства за Пацифик генерал Кевин Шнајдер, који је управо ступио на дужност у фебруару и под својом палицом има 46.000 припадника распоређених од Аљаске до Гуама, изјавио је новинарима да његова формација озбиљно разматра активацију писти које су биле кориштене током Другог светског рата и потом дуги низ година биле заборављене и запуштене.

Замена теза?

Последњих година из Вашингтона се може чути бучна реторика о "агресивности" кинеске армије које се огледа у њеним "аспирацијама" да успостави сопствену одскочну даску за деловање у Пацифику, пре свега на Соломонским острвима.

При том се, као основа за те наводе, узимају кинеска ковид дипломатија и економска помоћ острвским државама Пацифика, те нарочито недавно постигнути споразум о пружању подршке за одржавање јавног реда и мира соломонској влади и грађевински радови које су кинеска предузећа обавила у луци у престоници те државе Хонијари.

Сада је, међутим, из изјава команданата Вилсбаха и Шнајдера јасно да су заправо САД те које још од половине претходне деценије (релативно тихо) раде на милитаризацији острва западног Пацифика како би имале резервне положаје и одступницу у случају евентуалног сукоба са Пекингом у Јужном кинеском мору и Тајванском мореузу и како би отежале приступ кинеској армији отвореним морима и тако умањиле политички утицај најмногољудније државе света на острвске нације у Тихом океану.

Наравно, јачање војног присуства на мањим острвима западног и јужног Пацифика само је један део шире америчке стратегије затварања кинеске морнарице и ваздухопловства у уски простор између азијског континента и тзв. "првог ланца острва" (Јапански архипелаг-Тајван-Филипини).

Та стратегија обухвата и наоружавање Тајвана, снажење и отварање нових истурених упоришта америчке војске, попут оних на крајњем северу Филипина (на само неколико стотина километара од Тајвана), продубљивање војне сарадње са регионалним савезницима (Јапаном, Јужном Корејом, Филипинима и Аустралијом) и увођење ратих бродова и борбених летелица европских земаља НАТО-а у заједничке патроле Источним и Јужним кинеским морем.