Нови савез опкољава Кину – морнарица Аустралије "на стероидима", повратак Британије на Пацифик

Премијери Аустралије и Велике Британије са америчким председником Џо Бајденом објавили су јуче пројекат опремања аустралијске морнарице подморницама на нуклеарни погон, с циљем да се појача присуство и моћ западних војних ефектива у Тихом и Индијском океану, а нарочито у Јужном кинеском мору.

Држава-континент, део је војнополитичке савезничке осовине Вашингтон – Токио – Канбера – Њу Делхи, тзв. "квадрилатерале", која последњих година редовно одржава међудржавне консултације о начинима за сузбијање кинеског политичког, економског и војног утицаја у том врло пространом и за светску поморску трговину суштински важном региону.

Одржава и војне вежбе којима је циљ, пре свега, одвраћање Кине од евентуалне инвазије на Тајван и онемогућавање физичке контроле Пекинга над Јужним кинеским морем, а онда и ометање изласка кинеске морнарице на отворено море у Пацифику.

Том савезу, који буквално опкољава Кину од крајњег севера до крајњег југа, недавно се физички придружила и у Пацифику, прилично заборављена Велика Британија.

Она не само да је под вођством Вашингтона потписала споразум о размени војне технологије са дугогодишњим америчким савезником Јапаном, већ њена војна пловила сада редовно патролирају водама источне Азије и пристају у јапанским лукама.

Лондон је управо прошле недеље упутио и борбену групу предвођену својим највећим носачем авиона "Краљица Елизабета" на којем се "гнезди" 40 летелица (углавном Ф-35) на заједничке поморске и летачке вежбе са САД, Јапаном, Канадом и Холандијом, у којима су уз обале Тајвана и Јапана увежбавани заједничко кретање у формацији, међусобна комуникација, слетање авиона и хеликоптера на савезничке палубе и заједнички рад на спасавању.

На инсистирање САД, Велика Британија се сада укључује у војни притисак на Пекинг и у форми уступања сложених и скупих технологија за конструисање подморница на нуклеарни погон, које су моћно оружје.

Те подморнице су осетно брже и могу да проведу много више времена под водом, те самим тим имају значајно већи радијус кретања од истих пловила са конвенционалним погоном.

Аустралијска морнарица "на стероидима"

Реч је о пројекту вредном вероватно више од стотину милијарди аустралијских долара, који ће упослити хиљаде радника и у Аустралији и Великој Британији и који ће када се, осим изградње најмање осам подморница, урачуна и одржавање и снабдевање деловима, трајати буквално деценијама. 

Аустралија на подстрек Вашингтона, у међувремену планира да се наоружа крстарећим ракетама "Томахавк", противбродским пројектилима, подводним дроновима, а у будућности и хиперсоничним ракетама.

Вашингтон је суштински заинтересован за јачање аустралијске војне моћи из више разлога.

Један је, наравно, физичка близина северне обале те државе Јужном кинеском мору, где Пекинг, који полаже право на лавовски део његове акваторије, већ десетак година гради војна упоришта као што су полетно-слетне стазе, пристаништа и комуникационе станице, која би најмногољуднијој земљи планете могла да послуже да по свом нахођењу пресеца снабдевање нафтом, гасом и рудама Тајвану, Јужној Кореји и Јапану (који су сви амерички савезници).

Такође, укључивањем аустралијске, британске и других армија, Вашингтон олакшава себи логистички врло захтеван рад на патролирању водама југоисточне и источне Азије, те остварује знатне економске уштеде у свом настојању да физички и политички обузда раст кинеске моћи и утицаја у тим регионима. 

Повратак Велике Британије у Пацифик 

Постбрегзитовској Британији премијера Бориса Џонсона, озбиљно уздрманој ковид кризом, проблемима у трговини са Европском унијом, растућим шкотским национализмом и неизвесношћу у вези са статусом Северне Ирске потребни су велики резултати, најпре у економији и међународној размени, због чега она вредно ради на потписивању уговора о слободној трговини са земљама широм света, али и, зашто не, крупни војно-политички поени којима ће домаћој и светској јавности ставити на знање да упркос неспретном изласку из Уније и унутрашњим центрипеталним силама које раде на томе да је поцепају, и даље није за потцењивање.

Или, како би самосвесни и прорачунати британски политичари рекли, да би показали "да Уједињено Краљевство и даље уме да удара изнад своје тежине".

Договор о снабдевању Аустралије подморницама на нуклеарни погон, истовремено је огромни финансијски добитак и (неочекивани) скок политичког и војног утицаја Британије у јужном Пацифику, и као такав је мелем на рану Брегзита, па, може се рећи, и остварење сна за кабинет премијера Џонсона.

За Британију, реч је већ о нечему што почиње да личи на обнављање старе славе и моћи – с истовременим растом војног присуства у Аустралији и источној Азији, уз већ постојеће присуство у Атлантику, Медитерану и Индијском океану, Велика Британија поново почиње да личи на светску силу, иако је њена економија много мања, не само од америчке, кинеске, већ и од јапанске.

Она је сада и у прилици да са нешто више ауторитета даје изјаве о забринутости за кршење људских права и слобода у својој бившој колонији Хонгконгу, где активисте који се залажу за независност тог града од седам и по милиона становника војни повратак Лондона у источну Азију сигурно радује. 

Аустралијске подморнице "потопиле" Француску

Наравно, Уједињено Краљевство упркос својој малој економској и војној килажи у поређењу са Кином, може да се похвали да боксује у тешкој категорији, управо захваљујући свом великом америчком брату који га "шлепује" пацифичким пространствима.

Дакле, стварно може бити лепо и корисно кад имате јаког савезника. То, међутим, у Даунинг стриту не смеју да кажу гласно, јер одлука Вашингтона да Канбера мора да буде много војно јача није прошла без последица по друге (америчке и британске) савезнике.

Наиме, да би се направило места за британске подморнице на нуклеарни погон одједном је у корпу за смеће бачен монументални уговор који је Аустралија склопила с Француском за куповину њених 12 подморница на класичан, дизел-погон. То је био посао вредан око 65 милијарди америчких долара, који је потписан пре пет година и у Земљи галских петлова, наравно, важио за "посао века".

Управо објављени џиновски уговор, вредан десетине милијарди долара, по којем Лондон треба да снабде Аустралију подморницама на нуклеарни погон како би се оспособила да пројектује војну моћ у Јужном кинеском мору и другде, разљутио је Пекинг и дубоко разочарао Париз, али и несумњиво додатно учврстио обновљени војнополитички утицај Велике Британије у Јужном Пацифику.

Захваљујући том послу, као и редовним патролама и поморским вежбама које је британска морнарица недавно отпочела дуж обала Кине, Лондон је, ни крив ни дужан, захваљујући америчким интересима и вођству, поново постао релевантан војни фактор у Пацифику, у мери у којој то можда није био још од краја Другог светског рата, мада је имао упориште у Хонгконгу до 1997. године.

И мада ће Французи бити (симболично) обештећени због кршења договора и моћи да задрже "пар милијарди" које су већ уплаћене, они су сигурно претрпели џиновски економски губитак, али и немалу штету по углед.

Њима је сада болно јасно да ће Вашингтон, када у нечему види свој велики интерес, оставити на цедилу не само трећеразредне савезнике као што су авганистански квислинзи, већ и оне који претендују да буду међу прворазредним – док Борис Џонсон сада може да испија бокале пива у лондонским пабовима славећи изненадно богаћење и повратак на стазе старе колонијалне моћи, Емануелу Макрону не преостаје ништа друго него да уз неку добру француску баладу тугује о изневереној љубави, размишљајући како можда ипак треба оформити ту заједничку војску Европске уније.

С друге стране, с обзиром на то да амерички план за опкољавање и пацификацију Кине с истока и југа (поред даљег војнополитичког приближавања с Филипинима, Сингапуром и Вијетнамом), укључује и ангажовање француских и немачких бродова и ваздухоплова у контроли Индијског океана, Јужног и Источног кинеског мора, руководству и народу у другој највећој економији света не би се могло замерити ако им нова пловидба британских и других европских војних платформи покрај њихове земље изгледа као дежа ви, односно, повратак у 19. и рани 20. век – период када су западне силе предвођене Британијом и Јапан, не само парадирале бојним бродовима дуж кинеских обала, већ и комадале њену територију.