И Филипини се укључују у праксу заједничких војних патрола у Јужном кинеском мору коју диктира Вашингтон

Филипинска и америчка армија почеле су заједничке ваздухопловне и поморске патроле у Јужном кинеском мору, саопштила је команда филипинске армије на острву Лузон, а преносе медији у Источној Азији.

Конкретно, тродневна патрола започета је 21. новембра, у близини филипинског острва Манулис, само око 100 километара јужно од Тајвана.

У њој учествују амерички војни брод са стелт карактеристикама, извиђачка летелица "П8 Посејдон" и ловци бомбардери "Ф-15" ваздухопловства САД, три филипинска пловила и три лака борбена авиона "ФА-50" и "А-29 Супер Тукано" филипинског ратног ваздухопловства.

Њихово коначно одредиште је ексклузивна економска зона Филипина у Јужном кинеском мору, која је предмет спора те државе са Народном Републиком Кином, будући да Пекинг те воде сматра својом акваторијом.

Нови, али очекивани развој ситуације у геополитичкој игри сила у региону Азија-Пацифик

Заједничке војне патроле америчке и филипинске војске представљају нови и битан развој ситуације, јер се њима јача војни зид који Сједињење Америчке Државе граде уз кинеску обалу како би одвратиле Пекинг од евентуалне војне интервенције на Тајвану и онемогућиле да Кинеска народноослободилачка армија успостави физичку контролу над Јужним кинеским морем, на чијих више од 80 одсто полаже право.

Међутим, успостављање тих патрола није изненађење, јер су биле очекиване из више разлога.

Најпре, САД већ неколико година демонстративно спроводе маневре и вежбе сличног карактера у Источном и Јужном кинеском мору са другим својим савезницима у региону Азија-Пацифик, као што су Јапан и Аустралија, али и са чланицама НАТО пакта, попут Немачке, Холандије, велике Британије или Канаде.

Јасно је да Вашингтон у своју стратегију војног обуздавања Кине настоји да укључи ресурсе што је могуће више земаља, како би парирао брзом развоју капацитета кинеске морнарице и ваздухопловства.

Такође, од доласка на власт председника Фердинанда Маркоса млађег средином прошле године, видно је да власти у Манили јачају политичке и безбедносне везе са Вашингтоном, које су биле уздрмане током владе његовог претходника Родрига Дутертеа, а који је из личних и економских разлога покушавао да ослаби утицај САД на унутрашња дешавања на Филипинима и политички приближи своју земљу Пекингу.

Док је Дутерте претио отказивањем споразума Маниле и Вашингтона о стационирању америчких војника и складиштењу муниције и делова за потребе војске САД у филипинским касарнама, Маркос је тај споразум обновио и проширио, омогућивши америчкој армији да користи још четири филипинске базе.

Тиме је укупни број лука, аеродрома и других упоришта које Американци могу да употребе за супротстављање ширењу кинеског војнополитичког утицаја у југоисточној Азији повећан на девет, а у току су преговори да Манила допусти приступ америчкој армији и на своју западну, пацифичку обалу, што би САД омогућило већу стратешку дубину у случају рата са Кином око Тајвана и боље праћење кретања кинеских снага у јужном Пацифику у мирнодопским условима, у простору између Филипина, острва Гуам и Аустралије. 

Маркос се одлучно приклонио САД

И, коначно, још једна индикација продубљивања војне сарадње Филипина и САД је била и чињеница да је сам председник Фердинанд Маркос млађи почетком недеље, пред почетак прве заједничке патроле, боравио у посети командном штабу америчких снага за Индо-Пацифик на Хавајима.

То је, иначе, острво на које је он скупа са оцем и другим члановима породице избегао 1986. године када је услед масовног народног протеста окончана двадесетогодишња диктатура Маркоса старијег.

Противници политичког клана Маркос су протеклих деценија тврдили да је приликом бекства врхушка диктаторског режима из земље изнела близу десет милијарди долара државног новца и другог блага.

Сматра се да је добар део тог новца и данас у САД, те да је садашњи филипински лидер због тога, као и због чињенице да је његов отац током своје владавине имао велику економску, политичку и војну помоћ САД у борби против комунистичких и муслиманских побуњеника, лично дубоко мотивисан да у настојању да очува суверенитет над територијама у Јужном кинеском мору око којих се његова земља спори са Кином у војном погледу у потпуности пружи САД све што оне од њега желе. 

Ово упркос томе што је на почетку свог мандата у јуну прошле године био најавио да ће водити уравнотежену спољну политику која не бира страну у геополитичком надметању две велике силе Кине и САД и упркос томе што је током своје посете Пекингу настојао да убеди домаћине да наставе крупне инвестиције у његову земљу без обзира на то што се она под његовим руководством војнополитички поново окреће традиционалном савезнику и бившем колонијалном владару Вашингтону. 

Интересантно је и то да је током недавног сусрета на маргинама самита Организације за економску сарадњу у региону Азија-Пацифик (АПЕЦ) у Сан Франциску, Маркос кинеском лидеру председнику Си Ђинпингу рекао да "нико не жели рат" и са њим поразговарао о начинима на који би тензије између две земље могле да се ублаже, али да упркос томе није одложио заједничке маневре са америчком војском, мада би то представљало израз добре воље и потез усмерен на стицање поверења.

Тако, територијални спор у вези острва Спратли, односно Томасових гребена и атола Скарборо, те вода у Јужном кинеском мору које у Манили сматрају својом ексклузивном економском зоном и називају "Западно филипинско море" а у Пекингу територијалним водама Кине, се наставља у форми јачања војног присуства обе стране, надмудривања и ситних инцидената.

С тим што се, гледано очима руководства у Пекингу, ситуација компликује због све активнијег укључивања војске САД на страни владе у Манили, која се, пак, несумњиво осећа охрабрена том подршком.