Аргентино, било је фино

Све је прошло глатко а за домаћина је изабрана Аргентина из три разлога: у Европи ниједна земља, после Другог светског рата, није била заинтересована, нити је имала услове за организацију таквог такмичења.

Друго, Аргенгтина је била једна од пет земаља оснивача Фибе, а њен неутрални статус током рата омогућио је да, са економске стране, не буде проблема. Трећи разлог била је жеља аргентинског председника Хуана Доминга Перона да преко Мундијала у кошарци поради на пропаганди свог не много популарног режима.

Шампионат је, поводом 100 година од његове смрти, био посвећен генералу Хосе де Сан Мартину, једном од великих јужноамеричких револуционара. Званични назив првенства био је "Први кошаркашки шампионат света Ослободилац Генерал Сан Мартин".

На Конгресу на коме је прихваћена кандидатура Аргентине за организатора одлучено је да се, осим домаћина, за прво првенство света квалификују прва три тима са Игара у Лондону (САД, Француска, Бразил), прва три са јужноамеричког првенства 1949. (Уругвај, Чиле, Перу), европски првак из 1949 (Египат, првенство је играно у Каиру и Европа је добила првака из Африке) и два тима са квалификационог турнира који ће се играти у јануару 1950. у Ници.

Тамо су право учешћа избориле Италија и Шпанија, али су Италијани одустали због финансијских проблема па је ускочила трећепласирана Југославија... Оригинални састав промењен је пред сам почетак турнира јер су аргентинске власти одбиле да издају визе радио-репортерима из Уругваја под изговором да аргентинска емиграција у Монтевидеу користи радио-станице за критику Хуана Перона. Уругвај се због тога повукао а на брзу брзину позван је Еквадор чији су играчи стигли неколико сати пред полчетак такмичења.

Југославија је дебитовала против Перуа 22. октобра 1950. и изгубила 27-33. Небојша Поповић је ушао у историју као стрелац првог поена у историји Мундијала, погодио је једно слободно бацање. Наш тим је изгубио и од Чилеа (24-40), Еквадора (40-45), Перуа (43-46) и службеним резултатом 0-2 од Шпаније са којом није смело да се игра због Франковог режима у тој земљи.

У време утакмице наши играчи су отишли у биоскоп. Аргентина је постала првак света, друго место припало је Американцима а треће Бразилу. Југославија је била последња, 10. али није ли сваки почетак тежак?

Много година касније Срђа Калембер је изрекао леп слоган: Аргентино, било је фино. Први МВП мундијала био је Аргентинац Оскар Фурлонг, најбољи стрелац Шпанац Алваро Салвадорес са просеком 13,8 поена а у најбољу петорку, незванично, изабрани су Џон Станич (очито Станић, наше горе лист) из екипе САД, Рикардо Гонзалес (Аргентина), Руфино Бернедо (Чиле), Алваро Салвадорес (Шпанија) и Оскар Фурлонг (Аргентина).

Подсетимо се и имена дванаесторице репрезентативаца Југославије: Мирко Амон, Александар Блашковић, Лајош Енглер, Душан Радојчић, Ладислав Демшар, Небојша Поповић, Александар Гец, Милорад Соколовић, Срђан Калембер, Вилмош Лоци, Миленко Новаковић и Борислав Станковић. Селектор-играч био је Небојша Поповић.

И четири наредна шампионата света одржаће се у Јужној Америци, 1953. у Бразилу, 1959. у Чилеу, 1963. опет у Бразилу и 1967. у Уругвају, али биће времена да се подсетимо на та такмичења и наше прве мундијалске медаље, сребрне из Рија 1963. и Монтевидеа 1967.