Освајање Америке, легенда о Индијанаполису

Пешић је био првак Европе са селекцијом Немачке 1993. а у историју је ушао 2001. када је са СР Југославијом поновио подвиг на ЕП у Турској. Наш тим је на Светско првенство у Индијанаполис (САД) 2002. отишао као европски првак, али не и као главни фаворит.

Американци су играли код куће и без обзира што нису извели "дрим тим" са Полом Пирсом, Андреом Милером, Реџијем Милером, Шоном Мерионом, Беном Валасом, Бероном Дејвисом.... још увек су имали тим коме су даване највеће шансе. Аргентинци су били "долазећа сила", са Ђинобилијем, Сколом, Ноћионијем, Обертом, Сконокинијем...

У свакој селекцији била је по нека звезда – код Кинеза Јао Минг, у Шпанији Пау Гасол, Наваро и Гарбахоса, код Немаца Дирк Новицки, у руском тиму Кириленко, код Бразилаца талентовани Тиаго Сплитер, за Порторико су играли (још увек) Пикулин Ортиз, плеј Аројо, центар Данијел Сантијаго...У најкраћем, конкуренција је била жестока.

Пешић је углавном повео играче који су 2001. освојили европско злато, ударну снагу тима чинили су Дејан Бодирога и Пеђа Стојаковић, али имали су сјајну подршку у Милошу Вујанићу, Марку Јарићу, Милану Гуровићу, Дејану Томашевићу, Игору Ракочћевићу, Владимиру Радмановићу, Предрагу Дробњаку, Дејану Котуровићу и Жарку Чабаркапи.

Ипак, Пешићев "џокер" био је Владе Дивац. Наговорио га је да се врати у репрезентацију после шест година. Дивац је био звезда Сакрамента, имао је 34 године, али није могао да одбије свог селектора из јуниорских дана.

Почело је дуелом са Анголом, 113-63 је било очекивано и реално. Поене је дало свих 12 играча, највише Стојаковић (13) и Бодирога (12). У другом колу групе уследио је пораз од Шпаније (69-71). Пау Гасол је надиграо наше центре, дао је 25 поена, Наваро је додао 13 а Хорхе Гарбахоса, садашњи председник шпанске федерације, 11. У нашем тиму како-тако парирао је тандем Бодирога-Стојаковић, обојица су дали по 16 поена. Утисак је поправљен против Канаде, било је 87-71 са расположеним Стојаковићем (23 поена), Бодирогом (12) и Гуровићем (10) а пробудио се и Дивац (8) колико је дао и Вујанић.

Сумња се јавила кад смо другу фазу почели поразом од Порторика 83-85. Пикулин Ортиз, онај исти из Санта Феа 1990, дао је (подношљивих) 15 поеа уз осам скокова, али нас је намучио Данијел Сантијаго, аутор 31 поена и 10 скокова. Били смо надскочени (30-32), имали смо само једног расположеног играча (Пеђу Стојаковића, 26 поена), мање смо асистирали (14-17), имали слабије проценте шута и логична последица био је пораз.

Утисак је поправљен против Бразила (90-69) уз поене 11 играча, није се уписао само Радмановић. Стојаковић је са 19 поена опет био први стрелац. Убедљивој победи допринела је и доминација у скоку, 33-23 као и бољи проценат шута, посебно тројки – 44,4% (4/9) према 30,8% (30,8%). Победа над Турском (110-78) била је очекивана, опет се "уписало" свих 12 играча највише, по 16 поена, дали су Гуровић и Стојаковић.

После три победе и два пораза, рачунајући и онај од Шпаније у групи, наш тим је у четвртфинале отишао са трећег места што је значило судар са домаћином САД, јер су Аргентинци били бољи у директном дуелу (87-80) и са 5-0 и првог места отишли међу осам последњих.

Меч са САД је један од оних из "Топ 10" најзаначајнијих победа наше репрезентације. Без обзира што су у дуелу са Аргентинцима показали да су рањиви, Американци су били фаворити и ту улогу су оправдали у највећем делу меча али не и кад је било најважније, на крају. На полувремену смо водили 40-36 али после 12-22 у трећој четвртини предност је прешла на страну домаћина.

Средином другог полувремена били смо на ивици амбиса, Американци су серијом 8-0 повели 69-59. Чудесном серијом тројки, пре свега Милана Гуровића, наш тим је изједначио (71-71) а онда прешао у вођство и победио у драматичном финишу. Андре Милер је тројком 38 секунди пре краја смањио на 76-77, Марко Јарић је са линије пенала оба пута био сигуран али је Реџи Милер дао наду америчком тиму. На 11,8 секунди пре сирене на линију пенала опет је стао Марко Јарић и опет оба пута погодио. Американце је у продужетак водила само тројка али је Андре Милер промашио!

Каква је то радост била! Играчи су се грлили на терену, Гуровић је скочио на рекламе и отпоздрављао делу публике који је навијао за нас, Пешић је примао честитке са свих страна док је селектор САД Џорџ Карл остао са оним „"глупим" изразом лица који се сам "намести" кад у нешто не можете да поверујете.

Одличну партију пружио је Пеђа Стојаковић, најефикаснији са 20 поена. Валде Дивац је дао 16, Гуровић 15. Најефикаснији Американци били су Пирс и А. Милер са по 19. Наш тим је био са 11 играча јер је селектор Пешић избацио из екипе Владимира Радмановића, прича каже због тога што је јео банану у полувремену претходне утакмице. Наш тим је изразито боље скакако (40-29), знатно боље је шутирао тројке (10/17, 58,8% према 9/23, 39,1% Американаца). Победа је прослављена међу исељеницима широм Америке, али и у земљи где су навијачи спонтано изашли на улице.

У полуфиналу је чекао Нови Зеланд, сензација шампионата. Није било лако, ривал је на полувремену водио 48-39 и требало је много стрпљења (и знања) да се у другом полувремену све доведе у ред. На крају је било до 89-78. Повукао је Дејан Котуровић, стрелац 18 поена уз шест скокова. Јарић је дао 16, Бодирога и Гуровић по 11. Југославија је била у финалу а противник – Аргентина.

И данас, кад враћам филм, није ми јасно како је та утакмица добијена. Аргентина је била бољи тим, водила током највећег дела утакмице, после "брејка" 14-2 на почетку треће четвртине стекла је предност која се чинила недостижном. Пешић је на минус осам (61-69) узео последњи тајм-аут после кога је Бодирога погодио тројку, али на два минута пре сирене губили смо 68-74.

Готово? Ни говора. Бодирога са седам везаних поена (два пута двојке, тројка) окреће ток меча. Уследили су најдраматичнији тренуци, Дивац је промашио два пенала за победу а у последњем нападу Сконикини није успео да изједначи. Меч је одлучен у продужетку у коме је наш тим био много бољи. Аргентинци су дали само два поена и то са линије пенала (Оберто).

Остала је дилема да ли је Сконокини у последњем нападу у регуларном делу био фаулиран, вероватно јесте, грчки судија Пицилкас је више година касније наводно признао да је погрешио што није судио фаул али се бранио да је био превид а не намера... Приметно је да Ђинобили није дао ни поен, био је повређен и играо само 12 минута. Наш тим је слабо шутирао тројке (6/27, 22,2%), посебно шут није служио Стојаковића (2/12 за 3 поена), али нису бољи били ни Аргентинци (5/22, 22,7%). Наш тим је мало боље скакао (38-36) док су Аргентинци више асистирали (17-11).

Било како било, Југославија је пети пут постала првак света! За историју је остало записано:

Југославија-Аргентина 84-77 (41-39,75-75)

Индианаполис, 8.септембра 2002. Дворана "Консеко Филхаус". Гледалаца: 17.079. Судије: Пицилкас (Грчка) и Мерседес (Доминиканска Република). Пет пенала: Томашевић (40), Скола (40), Монтекиа (45).

Југославија: Бодирога 27 (2-5), Котуровић 3, Ракочевић, Стојаковић 26 (6/8), Јарић 9 (1-3), Дивац 3 (0-2), Вујанић 7 (1-2), Томашевић 6, Гуровић 3 (0-2).

Аргентина: Санчес 3, Ђинобили, Монтекиа 4 (1-2), Оберто 28 (6-8), Викториано, Фернандез 2, Сконоkини 3 (1-2), Скола 11 (3-5), Ноћиони 5 (1-2), Паладино 10, Волковиски 11 (2-4).