Педесет нијанси Катара

У граду који расте на граници пустиње и мора, повремено, из уличица углављених између гомиле у светлобраон омаланих безличних, потпуно нових зграда, измиле људи који метлама, из фугни бетонских плоча извлаче прах претходног дана и склањају га далеко од очију пролазника.

Као и многе друге ствари у Катару, и боје се полако мењају. Из безбројних варијација беж боје полако промаљају нијансе зеленог, мањим делом због подршке коју су почетком првенства имали саудијски фудбалери, а делом због поља траве која је последњих година постављена по градским парковима и шеталиштима.

Све нијансе које су испливавају из пустиње, међутим, немају претераног утицаја на чињеницу да у Катару нису само поставили позорницу за овај догађај, већ су у част фудбала изградили читав нови град.

Фудбал, гас и помало пројектили променили наратив о Катару

Критике на рачун односа према страним радницима некако су утихнуле у исто време када је администрација америчког председника Џозефа Бајдена одобрила продају милијарду долара вредног система за одбрану од беспилотних летелица, који укључује пројектиле, електронску опрему и пет година техничке подршке.

"Ова продаја представља подршку спољној политици и циљевима националне безбедности кроз помоћ у побољшавању безбедности пријатељске земље која представља значајан покретач политичке стабилности и економског напретка на Блиском истоку", навео је Стејт департмент.

Скретању реторике са права радника и капитенских трака дугиних боја фудбалу је додатно помогла и одлука катарских власти да 30 милијарди долара уложе у повећање капацитета за производњу течног гаса, чиме ће укупна производња овог енергента до 2026. године бити повећана за 40 одсто.

Од 2026. године, према договору склопљеном прошле седмице, Немачка ће добијати два милиона тона течног гаса са катарског Северног поља, једног од најбогатијих извора гаса, које власти у Дохи деле са Ираном, у чијој верзији се то место зове Јужни Фарс.

Немачки фудбалери су, готово истовремено, испали са Мундијала, па је и у тој земљи утихнула прича о људским правима у Катару.

У готово исто време, Катар је потписао двадесетседмогодишњи уговор са Кином према којем ће Пекингу бити испоручивано четири милиона тона течног гаса годишње.

Оптужбе и одговори

У Катару живи око два милиона страних радника. Долазе махом из Африке и јужне Азије и њихова судбина била је кључна тачка критика које је Запад приписивао организаторима Светског првенства.

Домови су им на Истоку – у Авганистану, Пакистану, Ираку, Бангладешу, Шри Ланки, Индији, Непалу, Вијетнаму. Понеки, пред спавање, гледају пут Југа, ка Сенегалу, Анголи, Етиопији, Уганди...

Возе такси, раде у обезбеђењу, неки су баштовани, кућепазитељи, спремачи и спремачице, чистачи, слажу блокове од којих, касније, настају велелепне грађевине пустињске метрополе.

У беж је огрнут и Непалац, радник локалног обезбеђења, који у Дохи ради тек неколико месеци. Долази из земље у којој радници зарађују долар дневно и са 300 до 400 долара, уз плаћен стан, храну и превоз, скоро сав новац који заради шаље кући.

"Свиђа ми се у Катару, али ћу се вратити кући када се заврши првенство". Његова прича слаже се са исповестима десетина таксиста, радника, особља на утакмицама и ресторанима са којима сам током претходне две седмице разговарао о статусу који имају у Катару.

Истовремено, вероватно се никада неће знати колико је страних радника страдало од тренутка када је Фифа одлучила да Катар буде домаћин Светског првенства. Британски Гардијан је, позивајући се на биланс који су начиниле западне амбасаде у Дохи, објавио да их је умрло више од 6.500.

Власти у Дохи су пак саопштиле да је од тог тренутка у Катару умрло 37 странаца, укључујући тројицу који су страдали у несрећама на радним местима. Пред почетак турнира, тај број је ревидиран на око 500.

Блештави окер и пустињске нијансе

Увијене у блештави неон и ЛЕД екране, окер зграде центра Дохе, или већине делова града које се, после година изградње сматрају центрима, делују импозантно, попут малог Менхетна посађеног на пустињски песак.

Бројне зграде још нису ни завршене, јер представљају део дугорочног пројекта катарских власти да Доху претворе и пословни и финансијски центар Блиског истока и додатно увећају богатство које им деценијама доносе гас и нафта.

На неким од облакодера, неон тек овлаш прекирива недовршене конструкције које помало подсећају на Емпајер стејт билдинг, или зграде других светских метропола.

Уз пут који води ка саудијској граници, у чемерној мешавини песка и камења, постављени су шатори начињених од светлобеж платна. Далеко од било какве назнаке цивилизације, те настамбе окружене су платненим оградама и тендама испод којих су се од сунца склониле камиле и коњи.

Уколико се занемаре огромни амерички џипови паркирани уз шаторе, помислило би се да овде живе последњи преостали бедуини, или каква сиротиња, која је срећа напустила приликом поделе богатства ове нације.

У ствари шатори побацанима по беспућима катарске пустаре нека су врста викендица, које слободним данима походе најбогатији Катарани, одајући почаст наслеђу и местима на која су се, током зима, њихови преци склањали.

Овакви викенди укључују лов соколовима, гозбе, док млађе генерације користе време за дивљање пешчаним динама у разноразним теренским возилима. Последњих година, камиле и коњи су ту више ради декорације.

Арапски коњи су пак опстали у шталама богатих Катарана, али и као инспирација приликом дизајнирања композиција подземне железнице, укопане дубоко у песку испод Дохе.

Очи тих коња, једнако цењених у рату и миру, послужиле су као инспирација за предњи део једног од возова, док изглед осталих композиција, према избору емира Шеика Тамима ел Тана, потиче од изгледа бродова које су Катарани користили за лов на бисере.

Због 21 машине за бушење употребљене приликом изградње, метро у Дохи је поставио рекорд, који је признала и Гинисова књига рекорда. До тренутка када је завршен, ископано је укупно 600 милиона метара кубних песка и кречњака.

Нове боје у Катару

На стадионима на којима се игра Светско првенство постављена је трава која је, посебно за ово прилику узгојена у Америци и допремљена бродовима до Катара. Сваки од терена сваког се дана залива са 10.000 претходно десалинизоване воде. Дрвореди су посађени и дуж ауто-пута, али је њихова судбина, због окрутне пустињске климе, крајње неизвесна.

Катар је од мора "отео" и око 800 хектара површине на којој се, сада, налазе аеродром Хамад и Бисерно острво, чија је изградња коштала око 15 милијарди долара.

И иза баријера постављених око нетом завршених стадиона, радници настављају да граде, као што се у Дохи ради непрекидно већ двадесетак година, због чега је рибарско насеље израсло у вишемилионску метрополу у којој живи 65 различитих нација.

Милион људи дошло је у Доху на утакмице Светског првенства, што је присталице мира и комфора које у редовним околностима нуди овај град натерало на бекство у неке мирније делове света. Неке је пак страх од најезде странаца натерао да на прозоре кућа поставе решетке, или уграде безбедносне камере.

У последњих десет година, број становника Катара повећао се за око милион – махом усељеника чији је рад омогућио да из песка никну фасцинантне грађевине, те да се у плићаку Персијског залива поставе темељи новог града.