Арапи свих земаља, уједињени у Катару: Под заставом Палестине, против оне дугиних боја

Светско првенство у фудбалу, некада давно замишљено као такмичење које окупља свет око овог спорта, успело је, бар накратко, да уједини бар један његов део - арапски.

Победе Саудијске Арабије и Марока, те чињеница да је Катар добио част да организује овај шампионат, унели су нови талас енергије међу дозлабога посвађане Арапе, који последњих дана заједничким снагама бодре све арапске репрезентације.

„Катар је место где и слеп човек може да види свет", написао је слабовиди Саудијац Кајран ел Хајри на Твитеру, хвалећи организаторе Светског првенства који су људима са различитим хендикепима омогућиле да без проблема прате утакмице. Његове речи, као доказ сјајне организације, одмах су пренеле све новине у Дохи.

Светско првенство у фудбалу, уз бројне контроверзе које прате ово такмичење, успело је, бар накратко, да уједини становнике арапских земаља на начин на који то, донедавно, није било замисливо.

Од Техерана до Либана

Људи одевени у традиционалну арапску одећу скакали су од среће сваки пут када би нека од арапских земаља постигла гол на Светском првенству. Прослављали су тако сваки добар потез репрезентативаца Ирана, док је победа Саудијске Арабије против Аргентине покренула талас одушевљења широм арапског света. Катарани су навијали за Саудијце, Саудијци за Тунишане, Мароканци за Катаране и на концу сви заједно носили су на стадионима заставе Палестине, заједничког именитеља патње арапског света.

Подршка борби за људска права, пре свега за права жена, која су уз корупцију била главни извор критика упућених организатору, арапским фудбалским препородом потпуно је бачена у запећак. Арапски свет, бар накратко, уједињен је у подршци Катару као организатору првенства и арапским репрезентацијама током лоптања против тимова са Запада.

Суштински, гро новоствореног јединства произилази из овде нашироко распрострањене тезе да Запад критикује арапске земље због конзервативизма и недостатка западних демократских вредности, ограничавања точења алкохолних пића и забране истополних веза, док истовремено њихови званичници походе земље овог полуострва нудећи модерно наоружање и мољакајући за још више природног гаса како би надоместили енергенте који су донедавно стизали из Русије.

Или како је то недавно написао професор политичких наука из Дубаија Абдулкалек Абдула: „Ми можда немамо толико политичких и сексуалних слобода, али смо доказали да можемо успешно да организујемо најзначајнији светски догађај, такмичимо се са најбољима и све то радимо на најбољи начин."

„Цркните неоколонијалисти, оријенталисти и западни лицемери", написао је Абдула, чије речи на најбољи начин осликавају поглед на остатак света из арапског угла.

Или, како кажу умеренији међу Арапима: „Када одемо на Запад поштујемо њихове законе и обичаје. Тако би морали да се понашају и западњаци."

Одлучнији међу овдашњим аналитичарима, однос арапских држава према истополним паровима пореде са правилом „Не питај, не причај", које је до администрације Барака Обаме важило у америчким оружаним снагама. У суштини, ово неписано правило, служило је као својеврсна димна завеса, како би се истовремено задовољили конзервативци у САД и одбранила права за које се вашингтонске администрације, мање или више искрено, залажу.

У Катару истополни парови нису реткост. Без проблема раде у државним установама, банкама, болницама... На проблеме су, пак, наишли навијачи Велса којима није било дозвољено да на стадион уђу носећи ЛГБТ симболе. Готово истовремено, присталице Данске су на меч против Туниса ушли носећи капитенске траке са натписом „One love".

Нема прецизног објашњења за различит однос обезбеђења према ове две групе навијача осим чињенице да 50.000 људи, ангажованих са свих страна света како би такмичење протекло без проблема, нема јасно дефинисана правила службе. Или их она, једноставно, не интересују.

Одијум према симболима ЛГБТ заједнице, рецимо, најтоплије је поздрављен у Оману, па их је тамошњи верски лидер назвао „ознакама најстрашнијег међу ужасним греховима".

Емоције, заставе и Палестина

Победе Саудијске Арабије против Аргентине и једнако сензационалан резултат Марока у мечу са Белгијом узбуркали су национална осећања и послале снажну емотивну поруку свим Арапима да упркос свим проблемима могу да победе.

„Слобода за Палестину", слоган који деценијама представља део политичког декора у наступима арапских владара и политичара, истовремено не представља препреку за развој трговине између држава Арапског полуострва и Запада, али има снажан утицај на обичне људе.

Управо због тога, велики број пролазника одбија да разговара са израелским новинарима, показујући на тај начин солидарност са Палестинцима, чије су заставе саставни део навијачког декора на свим мечевима арапских тимова.

Игнорисање Израелаца, истовремено, представља и знак протеста против посебног договора организатора и Фифе, којим је израелским новинарима омогућено да, посебним авионима, допутују у Доху како би пратили мечеве Светског првенства.

Као и све арапске државе, и Катар има сложене односе са Израелом, који прате развој ситуације на палестинским територијама, па дипломатија често уступа место критикама на рачун односа Дохе према организацијама попут Хамаса.

Уосталом, дипломатски престиж Дохе обрнуто је пропорционалан величини Катара. Катарска дипломатија је последњих година играла кључну улогу у преговорима између талибана и Сједињених Америчких Држава и покушала да заузда ривалитет између Хамаса и Фатаха у Појасу Газе и на Западној обали. Релативни мир на палестинским територијама, тврде западне дипломате, готово је искључиво резултат катарских донација, којима се плаћају јавне службе, гориво и храна за најсиромашније.

Почетак једног дивног пријатељства

Фудбал је, истовремено, у запећак бацио и нетрпељивост између арапских земаља, која је својевремено резултирала саудијском блокадом Катара, што је објашњено подршком коју Катар пружа разноразним групама радикалних исламиста. Блокади су се прикључили и Уједињени Арапски Емирати и Бахреин, а од Катара је затражено да затвори телевизијску мрежу Ал џазира и прекине везе са Ираном. 

У јануару прошле године, Катар је у потпуности нормализовао односе са Саудијском Арабијом, док је Бахреин остао негде у прикрајку ове политичке гимнастике. Абу Даби се, пак, налази негде на пола пута између блокаде и нормализације. Иранске банке у Дохи и даље раде без икаквих проблема.

Нови политички замах најбоље се, као се чини, видео на церемонији отварања, коју је катарски емир Шеик Тамим бин Хамад ел Тани гледао у друштву свог вршњака, саудијског принца Мохамеда бин Салмана. Тај двојац гро западних аналитичара види као осовину будућег спољнополитичког наступа арапских држава. Недалеко од њих седео је и египатски председник Абдел Фатах ел Сиси, са којим је Катар донедавно, имао озбиљне размирице око будућности Либије.

И да не буде дилеме, иако су сви муслимани, међу Арапима постоје бројне разлике. Неки су сунити, неки шиити. Обе групе су додатно подељене унутрашњим разликама, док се на крају спектра налазе организације којих се сви највише и плаше - радикални исламисти. Регионалне, верске и политичке размирице резултирале су, током деценија, бројним конфликтима, од којих неки још увек трају: у Либији, на северу Африке, у Јемену и Сирији. Палестина је вечито нерешено питање, док само чудо чува Либан од потпуног распада.

За Арапе одржавање Светског првенства у фудбалу дошло је попут благослова, или како је то рекао шеик Мухамед бин Рашид ел Мактум, владар Дубаија: „Ово је прекретница за читав арапски свет".

За утеху земљама које са подозрењем гледају на овакав развој ситуације, јединство међу Арапима никада не траје дуго. Можда тек до следеће утакмице....