Повратак у будућност: Да ли ће се Србија вратити у Лусаил да одигра меч генерације?

„Гледајте у будућност, састаћемо се у будућности, ви и ја". Лусаил, данас други највећи град у Катару, заправо је пре стотинак година изабрао шеик Џасим бин Мухамед ал Тани, отац-оснивач Катара и родоначелник владајуће катарске породице Ал Тани. Имао је 56 деце - 37 ћерки и 19 синова - а на његов 146. рођендан на најбољем стадиону у Катару играће се финале Светског првенства.

У тој блиској будућности у финалу вероватно се неће састати Бразил и Србија, али је по много чему и овај меч деловао као путовање у будућност.

Гледао сам, пре ове, неколико утакмица на Светском првенству у Катару али у односу на меч Бразил-Србија све то је деловало као Лига конференција наспрам Лиге шампиона. Незадовољни навијач би рекао да је такав био однос снага и на терену али је још бруталније било на трибинама.

Жута боја доминирала је на свих 89 хиљада попуњених столица на Лусаилу (рекорд стадиона и Светског првенства до сада) изузев три велике црвене флеке које су направиле хиљаде навијача Србије, и две велике беле флеке, које су обојили шеици у две свечане ложе овог луксузног стадиона.

Краљевска ложа, наравно, била је намењена пре свега за владајућу породицу Ал Тани, иако су ту били и чланови других моћних породица као што је породица Доналда Трампа, а на стадион се и из других ложа излази из богато украшених ресторана где се све време утакмице служе најквалитетнија јела и пића (наравно и она чија је забрана поред ЛГБТ права постала тема број један у бројним моћним западним државама).

Навијати за Србију 

Оно што је Бразил био на трибинама - а сви осим нас Срба су навијали за Бразил - то је био и на терену. Бразил је једноставно постао синоним за фудбал и ако сам помислио да је могуће да се понови ситуација са утакмице: Немачка-Јапан - да сви „неутрални" гледаоци почну да навијају за слабијег, овде за то није било шансе. Како Каземиро отме лопту нашем везном реду, Винисијус продре по страни, Нејмар ма само пипне лопту или падне,  тако креће хук од 70 хиљада људи који сви виде лопту у голу Србије. У таквом амбијенту није лако играти. Иако је то и велика привилегија.

Србија је највећи тим на Светском првенству; то боље звучи него написати тачно - највиши. Само један играч, Андрија Живковић, нижи је од 180 цм. Можда нам и то говори много о будућности фудбала, али бразилска брзина и техничка супериорност једноставно су немилосрдна садашњост. И то не само за Србију, из утакмице у утакмицу ћемо добијати све више доказа за то.

Наравно да је на Србији сада да уочи своје недостатке  а не бразилске врлине, али у њихову одбрану мора да се каже да они против оваквог противника још нису играли.

Ова утакмица нам је и добра слика како ће Светска првенства да изгледају од следећег, 2026. године. Наиме, на њему ће учествовати чак 48 репрезентација, 16 група по три државе, од којих две најбоље иду у нову рунду, шеснаестину финала. Баш као сад. Србија је изгубила од Бразила; ако изгуби од Камеруна испада, ако победи (или игра нерешено) иде у шеснаестину финала што ће нам заправо бити утакмица са Швајцарском.

И то нам постаје заправо најважнија утакмица на шампионату. Меч са репрезентацијом која има искуство и континуитет (само једно прескочено велико такмичење у последњој деценији), али која нема боље фудбалере од Србије. Напротив. Квалитет је на страни Србије и имамо право да се надамо повратку у Лусаил, у ову катарску будућност јер би онда ту требало да играмо утакмицу осмине финалу против победника групе Х - Португала или Уругваја, можда и Јужне Кореје. И то ће, а не Бразил, бити заправо меч генерације Стојковићеве репрезентације. И то ће бити фер испит.

Чекајући шеиков рођендан

Лусаил јесте Катар будућности јер је заправо реч о потпуно новом граду, део пројекта „Катар 2030". Лусаил је замишљен као град од 200 хиљада сталних становника, 170 хиљада радника „на привременом раду" и 80 хиљада гостију или туриста. А све је то део пројекта вредног 45 милијарди долара, који је отпочео пре само 20 година.

„Пројекат" је почео 1903, кад је шеик Џасим Ал Тани стигао у овај део пустиње и кренуо да гради тврђаву за себе и своје племе. Британски историчар и овдашњи колонијални управник Џон Гордон Лоример је о Лусаилу 1908. године писао:

„Село на источној обали Катара, око 15 миља северно од Дохе. Лусаил се састоји од око 50 великих кућа од камена и блата, селу припада девет чамаца за „лов на шкољке", два друга морска пловила и три рибарска чамца. Транспортне животиње су 20 коња и 70 камила. Шеикова кућа се налази око 200 метара јужно од села: представља четворострану, високозидану грађевину од камена и гипса, уз коју се граничи неколико дворишта и помоћних кућа и мала џамија. Из љубазности се зове тврђава, али не садржи оружје."

Шеик Џасим, који је сахрањен у Лусаилу 1913, наравно да није могао да замисли у шта ће да се претвори овај комад пустиње а камоли да изговори познату Ђиниђићеву реченицу: „Гледајте у будућност, састаћемо се тамо ви и ја".

Јер, 114 година касније Лусаил је једно од најбогатијих места на планети; место где ће се, на шеиков рођендан, играти финале Светског првенства у фудбалу, место где се одржавају трке Формуле 1 и мото ГП шампионата. Надамо се и место где ће поново, у правом мечу генерације, играти и фудбалска репрезентација Србије.