Научници направили течност која „усисава“ 98 одсто нанопластике из воде
Све већи проблем загађења животне средине пластиком и присуство њених комадића у води широм планете, приморао је научнике на борбу против нанопластике. Најновије решење за уклањање пластике из воде је растварач који, према првим резултатима, уклања око 98 одсто пластичних комадића из слатке и слане воде.
Нико и даље не зна какву опасност заиста представља пластикa по људско здравље, али недавна спознаја да пијемо невидљиве делове пластике заједно са својом водом учинила је да се многи осећају нелагодно.
Да би спречили да микропластика и нанопластика продиру дубоко у наша тела и мозак, истраживачи Универзитета у Мисурију смислили су потенцијално одржив и безбедан начин да воду очисте од микроскопских загађивача.
Користећи природне састојке ниске токсичности у течном облику, истраживачи су показали да се може уклонити око 98 одсто наноскопских полистиренских комадића из слатке и слане воде.
Раствара који су истраживачи направили плута на површини воде, попут нафте. Међутим, ако се све промеша, та течност ће покупити микроскопску пластику из воде и извући је на површину. Усисавајући горњи слој течности пипетом, истраживачи са Универзитета у Мисурију открили су да могу да уклоне скоро све комадиће нанопластике из својих узорака контаминиране воде.
У сланој води, метода је била успешна у уклањању 99,8 одсто комадића полимера полистирена. На основу прелиминарних испитивања, концепт би требало да је исплатив и потенцијално „одрживо решење проблема са нанопластиком“, кажу истраживачи Универзитета у Мисурију.
У сваком литру флаширане воде око 240.000 честица нанопластике
Уз даље истраживање, техника би се чак могла показати корисном за чишћење воде и од других загађивача, као што су хемикалије које остају у води заувек.
Више студија открило је да вода из чесме и флаширана вода садрже бројне микроскопске комадиће пластике, посебно нанопластике који су мањи од микрометра.
Према неким проценама, у просеку, у сваком литру флаширане воде постоји око 240.000 честица нанопластике. Ови биолошки неразградиви комадићи се понекад праве намерно, а понекад формирају самостално од разложене микропластике. Они могу лако да продру у природне екосистеме, кроз реке или мреже за дренирање терена или приликом хабања гума, вода коришћених у пољопривреди или постројења за пречишћавање отпадних вода.
Данас се нанопластика налази у водама широм света, укључујући места која су тако удаљена или забачена као што су дубоки слојеви мора и океана где не допире светлост, Арктик и планинска језера.
„Нанопластика може да поремети водене екосистеме и уђе у ланац исхране, што представља ризик и за дивље животиње и за људе“, каже хемичарка Пијуни Иштавера, која је водила истраживање.
Осим тога, штетне хемикалије, попут тешких метала или успоривача пламена (супстанце које се користе за гашење ватре, смањују запаљивост материјала или ширење пламена), такође могу да се залепе за површину нанопластике, где могу да ступе у интеракцију са биолошким мембранама.
Уклањање тако ситних загађивача из животне средине није лако. Недавно су истраживачи у Кини открили да обична кључала вода из славине може да уклони до 90 одсто нано и микропластике. Ово би могао бити једноставан начин за уклањање загађивача из воде за пиће, али није применљив за веће водене површине које би могле бити контаминиране.
Нова техника коју су осмислили истраживачи Универзитета у Мисурију могла би се позабавити загађењем нанопластиком на далеко скалабилнији начин.
„Наша стратегија користи малу количину посебно дизајнираног растварача да апсорбује пластичне честице из велике количине воде“, објашњава хемичар Гери Бејкер.
Према његовим речима, могућности ових растварача нису у потпуности схваћене.
„У будућем раду, циљ нам је да одредимо максимални капацитет растварача. Поред тога, истражићемо методе за рециклирање растварача, омогућавајући њихову поновну употребу више пута ако је потребно“, најавио је Бејкер
Студија је објављена у научном журналу ACS Applied Engineering Materials.
Коментари