Успомене с путовања, али туђих – „Туристичка бурлеска“ Маје Роган као мапа смеха и чуда

Почиње велика јулска сеоба народа у места уз морске, речне и језерске обале, у градове и земље знаменитих имена, монденског шарма, историјског богатства... Страсни поход на нове успомене које улазе у колоне сећања под дефинисаним одредницама: незаборавно, лепо, занимљиво, непоновљиво, или боље и да се не понови. И када успомене нештедимице делимо по друштвеним мрежама или у безмерном причању познаницима, неке остају само наше. Или тако бар мислимо. Али, ако путујете у упакованим аранжманима и користите услуге водича, знајте да оне постају помало и њихове.

Причаће о својим искуствима, чудним питањима која су постављали гости, њиховим навикама, згодама и незгодама у којима сте можда баш ви главни протагонисти. А онда све то једног дана може да постане занимљива књига попут Туристичке бурлеске Маје Роган коју је у поднаслову описала као „успомене с туђих путовања".

Права књига за лежаљку на плажи уз чаробну мешавину мириса креме, мора и чемпреса. Ауторка је туризмолог и туристички водич углавном страним гостима у Србији. Какав извор прича! Једноставно и духовито их је испричала уз обиље чињеница које понекад не знамо о свом граду, а понајмање о навикама гостију из далеких земаља. Шта тек њима упада у очи када почињу да упознају нас може да нас изненади, обрадује, али и заболи.

Шетња градом у маркираној гардероби

Маји је остало у сећању запажање групе Аустралијанаца које је водила на пешачку туру по Београду. Један од њих је рекао: "Свако вече сви обуку своју најскупљу гардеробу и иду градом да се шетају и праве кругове. Ту су групице девојака, парови са децом, пензионери. Вечерас на интернету написаћу да сви који желе да посете Балкан морају да купе маркирану робу да би могли да парирају локалном становништву".

Знате ли који је први странац добио улицу у Београду? Био је то грчки револуционар и песник Рига од Фере. Борио се за ослобађање балканских земаља од турске власти. Убијен је у кули Небојша, а његово тело бачено је у Дунав. Подсетила ме је ауторка својом причом у којој заправо говори о посети грчке групе нашој престоници. Наравно, упознала их је с тим историјским чињеницама, а они су јој узвратили занимљивом причом о грчком обичају да се мушкарцима у породици дају само два имена, рецимо Костас и Јанис. Насмејали су је објашњењем разлога за то, а она ће вас у књизи.

„Тешко је бити вегетаријанац у Србији", пише ауторка. Али подсећа да то није најгоре. „Једино горе од тога јесте бити веган. На истој сте скали као и секташ". Подсећа да родбина и пријатељи на вегане често гледају као на досадне мраве и сматрају да су пролупали.

Кад веган мисли да је маст - хумус

Али вегани су све бројнији, што се види и међу туристима које води у разгледање града. И ето прилике за занимљив догађај. „У току туре испред ресторана пролазницима се нудила свињска маст на хлебу с алевом паприком, бибером и луком, уз натпис 'омиљено јело ваше младости'. Група вегана опијена мирисом алеве паприке стекла је утисак да је реч о хумусу. Како су само били срећни! Ако се питате да ли им је нарушила осећај задовољства, одговор је не. Отишли су у слатком незнању."

Када смо већ код хране, одмах помишљамо колико је лепо откривати националне специјалитете ма где били у свету. Неке тешко изговарамо, неке тешко варимо, а неки су најлепши део путничког пртљага сећања. Ипак, има оних који се ужеле родне трпезе. „Све носталгије могу да се надокнаде, само гастрономска не може". То је схватила Маја Роган када је упознала ужички брачни пар у посети Швајцарској. Окружени најбољим чоколадама и сиревима, чезнули су за ролком с претопом, буреком с месом и комплетајом у својим омиљеним локалима.

Има оних којима сва поређења с местом боравка на одмору иду у корист родног краја. Такву причу чула је ауторка од гошће са Сардиније. Њен супруг је све време одмора на Малдивима, бајковитих боја природе, понављао да је на њиховом острву лепша боја мора, заласци сунца и све чега се сетио да упореди.

На дванаестици штикли

Можда ће вам на овим страницама ипак бити најзанимљивије приче о гостима из Кине. О младој дами која је, уместо у удобној обући, дошла у ципелама са штиклом од 12 сантиметара, па је муж носио на кркаче низ степенице где год их је било. Или о њиховом учешћу на свадби у етно селу где су имали прилику да бирају улогу у слављу.

Већ замишљам Кинеза као старог свата и младожењу који пуца у јабуку на највишем дрвету у младином дворишту, и све заједно уплетене и заплетене у коло. А тек како су пролазили брзи курс српског свадбарског језика! Од оног чувеног „Куме, изгоре ти кеса", успевали су да упамте само реч „кеса". Али су зато радо савладавали свадбарски купус.

Што се Јапанаца тиче, најбољи коментар је дао возач аутобуса са туристима из те земље: „Ишао бих у Јапан, ако може да ме прими њихов цар на пет минута, само да му кажем: Раја ти је супер, свака част, не шаљи их у Европу, кајаћеш се."

Не сумњамо да је свима било лепо, баш као нама читаоцима њихових догодовштина. У праву је Мајин пријатељ с Врачара који јој је рекао да су водичи „спојитељи светова". Ова књига је леп доказ.

Посебно је добар савет ауторкине колегинице Гордане која на почетку сваког пута каже гостима: „Све бриге и проблеме оставите на паркингу где сте се поздравили са вашим најмилијима." Путовање јесте ментална хигијена, прилика да се одморите од сувишних и непотребних информација.

Шта боље пожелети за срећан пут!?