„Није лако имати бебу. Проклет био ако је имаш, проклет био ако је немаш“ - Еми Јаги у "Дневнику празнине"

"Сви смо сами од тренутка када дођемо на свет, али и даље се нисам навикла - на то колико смо сви усамљени", каже једна јунакиња књиге.

У обиљу тема које Еми Јаги успешно смешта у дневник лажне труднице ипак доминира проблем полне дискриминације. Она је разлог измишљене трудноће главне јунакиње, тридесетдвогодишње Шибате. Запослена је у компанији која производи картонске ролнице за паковање пластичних фолија за чајне посуде.

"Женски послови"

Дуг је низ њених професионалних обавеза, али колеге је без размишљања засипају задацима које у њиховом схватању спадају у колону "женски послови".

Морала је да пише датум на канцеларијској табли, покупи смеће с пода, провери сецкалице за папир, баци трулу храну из фрижидера, алкохолом очисти очврсле комаде пилетине, јаја и пиринча који су експлодирали у микроталасној пећници... много је ствари иза три тачке.

Једног дана у трену јавља јој се идеја. Уместо да опере шоље после састанка којем чак није ни присуствовала, обавештава шефа да је трудна и мирис кафе јој изазива мучнине.

Лажна трудноћа и стварна дискриминација

Следи девет месеци лажне трудноће и прича подељена у целине које уместо броја поглавља носе одредницу по седмицама њеног трајања, од пете до четрдесете недеље.

Промена понашања околине је брза и уочљива. Kолеге одмах крећу да чисте за собом, засипају је пажњом, добија равноправан статус тек у посебним околностима. А каква је тек блистава раскош чека када добије повластицу да оде с посла два, три сата раније, у пет!

Први пут добија прилику да нађе свеже поврће у супермаркету у суседству и стиче привилегију да га сама скува.

Kоначно може да живи здраво и оствари своје мале хирове. Уистину мале и усамљеничке, гледа филмове за које није имала времена, слуша музику и полако се уживљава у улогу труднице па набавља „Приручник за здравље мајке и детета“ и прати "трудноћу" помоћу апликације „Baby-N-Me“.

Ауторка прави сјајну градацију доводећи јунакињу до границе реалног и нереалног, "уписује је" на часове аеробика за будуће мајке. Шибата на посао иде са стомаком од шала или пешкира, али у неком тренутку у огледалу види прави заобљени трбух.

Може ли да осети и бебино шутирање? Шта ће видети гинеколог на прегледу ултразвуком? Читаћете као напети, духовити, тугаљиви, саркастични, ангажовани трилер.

На међи стварног и фиктивног

За то време трају и њена дружења са правим трудницама и Еми Јаги нам доноси низ животних прича жена у друштву развијеног, наизглед савршеног, Јапана.

Баш када Шибата почиње да схвата мрачну суштину усамљености говорећи: "Можда је у томе суштина породице: стварање окружења у којима људи једни другима дају простор - можда чак и без труда него природно, како би се побринули да нико није изостављен", реалне привилегије лажне трудноће и оне у које верује пре подухвата, полако су пољулале животне приче које јој поверавају праве труднице. Дискриминација и неразумевање супруга, усамљеност уз подразумевајуће физичке нелагодности...

А онда ће осетити и грижу савести пред колегиницом која се борила с неплодношћу.

Шибата титра на међи стварног и фиктивног. Учиниће вам се да се поистовећује са симболом мајчинства вере којој не припада,"том славном мајком", како је назива, Маријом, Исусовом мајком. Или само открива вечност трајања, свеприсутност истине у свим верама и степенима развијености друштва: „Није лако имати бебу. Проклет био ако је имаш, проклет био ако је немаш. Прошло је две хиљаде година, а то је иста стара прича, зар не?“

А шта с истином?

Последње поглавље носи наслов Дванаест месеци касније. Нема више бројања недеља лажне трудноће. А шта с истином? Чека вас негде пре стопедесете странице. Главна порука много раније, када још траје измишљени живот јунакиње, док уживљена у његове лепше стране прави списак жељених особина детета:

"Не би требало да дискриминише друге због пола, година или етничке припадности."

Тако пише Еми Јаги у свом првом роману, који је, уверићете се у то, заслужено освојио награду за најбољи дебитантски роман у Јапану "због тананог црног хумора и одличног приказа усамљености у свету који постаје све отуђенији".