Фруде Гритен у „Дану када је Нилс Вик умро“ – Дуж фјорда, као толико пута раније

Иако наслов најављује крај, смрт главног јунака, роман Дан када је Нилс Вик умро говори о животу. Аутор се зналачки литерарно поиграо успостављајући обрнуту структуру, уместо да радњу води ка смрти он од ње креће, она је полазиште, не и тема.

Сви преломни и наизглед неважни тренуци трајања једног човека, љубав, бол, срећа, сета, пријатељство, вера и изневерена срећа ређају се пред читаоцем.

Лађар...

А ко је Нилс Вик, јунак књиге? Обичан, необичан човек, лађар који превози путнике фјордом и враћа их кући.

"Био је човек који није волео промене, није волео нове ствари, није знао шта би радио с њима, волео је оно што је уобичајено и што се понавља, волео је мала слова и обичне дане."

На последњем путовању, којим затвара своју животну причу, симболично иде ка отвореном мору у сусрет супрузи, незаборавној љубави, Марти.То је врхунац непретенциозно испричане топле љубавне историје двоје људи.

"Нико ко има љубав у животу не зна колико је тешко бити без ње и нико срећан не може да разуме колико несрећан други човек може бити." Марта је најважнији лик у мноштву које се смењује доносећи сопствене судбине и сећања на човека чији део живота су чинили.

Тако откривају слој по слој Нилсовог бића, али и сопствени унутрашњи свет, као и самог приповедача.
Најважнији ликови нису идеолошке или симболичке фигуре, већ обични људи, са врлинама и манама које чине њихову људскост.

То су чланови породице, пријатељи из младости, колеге, али и људи који су у јунаков живот ушли тек на тренутак, кратким сусретом "они које је превозио, који су седели у његовој кабини док су пушили и испијали кафу, који су се живцирали око политичара, фудбалских утакмица и комшија, зазирали од школе и посета лекару, радовали се венчањима и изласцима у град".

И Ја!

Не, нема у тим односима патетичне, замршене драме, постоје само нијансе.
Зашто је крај добар почетак за писање о важним темама? Због односа који се преиспитују и питања која се, тек када некога изгубимо, усуђујемо да поставимо. Завиримо у сопствено Ја!

Посебно је упечатљив начин на који се у ликовима прелама тема неизреченог. Сви имају нешто што су хтели да кажу Нилсу, а нису стигли. У тим унутрашњим монолозима, преиспитивањима сопствене душе, откривају се пропуштене прилике, ситни егоизми, стид, трагови нежности.
Стил романа је интимистички, често контемплативан. Kратке реченице и јасне слике стварају осећај да се крећемо пећином нечије душе.

Аутор пажљиво издваја детаље, слике: звук сата, светлост ујутру која пролази кроз врата, покрет руке, све је крцато симболима, а истовремено потпуно реално. Иако обично у даху читамо романе са заплетом, ево доказа да може и другачије.

Овде нема класичног заплета, већ се слаже мозаик сећања. Нилс Вик, иако физички одсутан, постаје средиште свих емоционалних орбита. Пред нама је интимна хроника једног живота и студија о томе колико уистину мало знамо о људима које сматрамо блискима.

Нечијим одласком односи се не завршавају, само се мењају, понекад, показује нам Гритен, чак и продубљују.

Са фјордова севера

Посебност овог романа чији превод на српски потписује Игор Солунац јесте и у чињеници да велику тему обрађује користећи мале тренутке.

Подсећа нас да не постоји апсолутна срећа већ постоје тренуци апсолутне среће. Али аутор не претендује да даје одговоре, већ да нас усмери на права питања која треба да поставимо себи. Смрт једног човека води нас животима других и наших, јер ћемо се препознати у многима са фјордова севера.

Постоји нешто зједничко: животи људи око нас обликују наше животе иако смо тога ретко свесни. Зато су важне овакве књиге. То је препознао и наградио жири најпрестижнијег норвешког књижевног признања "Браге".

И, најважније, податак о продаји ауторских права показује да ову књигу чита публика у 17 земаља.