Антологијски примери међуратне архитектуре у Збирци Музеја науке и технике

Збирка архитектуре и градитељства Музеја науке и технике основана је 1991. године, на иницијативу академика Александра Деспића и Војислава Кораћа, са циљем да прикупља, штити и публикује грађу и културна добра из области архитектуре, урбанизма и градитељства.

„У оквиру богате збирке постоје и пројекти неких од најважнијих архитеката међуратног периода – Бранислава Којића, Милана Злоковића, једних од оснивача чувене групе архитеката модерног правца, затим Миладина Прљевића, Александра Ђорђевића, Григорија Самојлова и других. Постоје сачувани комплетни пројекти - од конкурса, прве идејне скице до коначне реализације. Изузетно су занимљиве фотографије из времена изградње објеката. Сами смо сведоци да се Београд мења, многи објекти су или променили свој оригинални изглед, или нажалост више не постоје, тако да су те фотографије и планови једино сведочанство о њиховом оригиналном изгледу или некада о постојању“, наводи др Снежена Тошева, музејска саветница Музеја науке и технике.

Од ратом разорене вароши Београд је стасавао у модерну европску престоницу. Тридесетих година прошлог века Београд добија нова насеља, модерне зграде и виле, а у погледу стила коначно се приклања постулатима европске модерне архитектуре.

У Збирци архитектуре и градитељства Музеја науке и технике сачувани су многи пројекти стамбене архитектуре, различитих поетика, стилова и квалитета, а најчешће се везују за неке од најзначајнијих личности које су обележиле развој међуратног Београда. Таква је и кућа доктора Драгутина Ђурића, у Призренској улици, коју је пројектовао академик Бранислав Којић.

„Волим да истакнем да су се у тој кући на чудесан начин сусрела два академика. Наиме, академик Бранислав Којић који је пројектовао и академик Иво Андрић, који је провео ратне године управо у тој стамбеној згради и у њој написао неке од својих најзначајнијих дела. Овај антологијски пример београдске међуратне архитектуре издвајају балкони окренути ка реци. До тада су фасаде окренуте ка реци биле необрађене, просто као да су окретале леђа реци. Године 1935. донет је грађевински правилник који је захтевао, односно, препоручивао естетску обраду и фасаде окренуте ка реци“, објашњава Тошева.

„Други пројекат који је такође антологијски пример међуратне архитектуре, то је кућа пројектована за индустријалца Драгољуба Штерића, једног од оснивача фабрике авиона 'Змај' у Земуну. Реч је о раскошној вили коју је пројектовао архитекта Милан Злоковић, један од најзначајнијих поборника модерне архитектуре. Значајно је што је у нашој збирци сачувана та макета из времена изградње“, напомиње музејска саветница Музеја науке и технике.

Интересовање за модерну декоративност и нову поетику унела је изложба у Паризу 1925. године. У циљу стварања тоталног уметничког дела захтевана је сарадња архитеката, вајара, сликара, примењених уметника и занатлија.

„Врло је занимљива и живописна кућа коју је пројектовао Александар Дероко, у Темишварској улици, са рустично обрађеном фасадом, са каменом, тремом, сунчаним сатом, што читавом објекту даје романтични изглед. Објекат је заправо инспирисан народним градитељством и средњовековном архитектуром, што је било потпуно у складу са основним интересовањима Александра Дерока који је тај период истраживао и предавао на Архитектонском факултету. Значајно је што је он заправо урадио ‘тотал дизајн’ ове куће – сем есктеријера, урадио је и све детаље ентеријера, што је био чест случај у архитектури“, каже др Снежена Тошева, музејска саветница Музеја науке и технике.