Фасаде међуратног Београда права галерија стилске разноликости

Фасада поставља границу између приватног и јавног простора, показује укус власника или станара, а својим изгледом треба да привуче пролазнике и потенцијалне закупце. Поред тога, на београдским фасадама у међуратном периоду, утицај грађана на архитектуру долази до пуног изражаја, а својом лепотом и естетиком и данас привлаче пажњу.

„Архитектура међуратног Београда је специфична по стилској разноликости, хетерогености стилова који истовремено коегзистирају што је карактеристично за период пре и после Првог светског рата. Занимљиво је што истовремено имамо оживљавање неовизантинизма, не само српско-византијског стила као подваријанте трагања за тим националним слогом у архитектури, већ имамо и елементе експресионизма под утицајем средњоевропске архитектуре, модернизма као и ар декоа“, објашњава историчарка уметности др Владана Путник Прица, научна сарадница Филозофског факултета Универзитета у Београду.

За разлику од средњевропског културног простора, позна фаза академизма била је доминантна у Београду. Током међуратног периода, остварења у духу академизма постепено су се одвајала од строгих форми и имплементирала друге архитектонске правце. Експанзија стамбене градње довела је до стилске разноликости карактеристичне за међуратни период. Истовремено су подизани стамбени објекти у духу академизма, варијацијама националног стила, ар декоа и модернизма.

Разлог за то лежао је у разлчитим стрмељењима архитеката, али и инвеститора. Почетак треће деценије 20. века обележио је превасходно умерени академизам. У зависности од тога где су се архитекти школовали били су присутни средњоевропски, француски или руски академизам. 

Присуство авангардних покрета на уметничкој сцени Београда, попут надреализма, дадаизма и зенитизма, допринело је стварању погодније климе за развој модерне архитектуре. Архитекти којима су биле блиске идеје модерне архитектуре основали су 1928. године Групу архитеката модерног правца.

„Модернизам се у београдској архитектури јавља током друге половине двадесетих година прошлог века. Можда, ето, прва зграда која је обележила ту прекретницу је зграда 'Првог дунавског паробродарског друштва', опет страног архитекте Александра Попа уз помоћ Стевана Тоболара, али можда је преломан период деловање Групе архитеката модерног правца коју су основали Бранислав Којић, Милан Злоковић, Душан Бабић и Јан Дубови“, наводи историчарка уметности.

Циљ ове групе је био да се кроз промоцију модерне архитектуре утиче на промену перцепције, свести како наручилаца, тако и шире јавности, истакну предности и приоритети модерне архитектуре. Није само била поента у промени фасаде или стилском развоју, већ је циљ био и да се гради архитектура која ће мењати друштво, додаје др Владана Путник Прица.

Међуратни период сматра се златним добом ауторске скулптуре у архитектури Београда. Иако је већину репрезентативних грађевина одликовала фасадна пластика, њена алегоријска функција била је споредна у односу на естетску.

Свој допринос развоју фасадне скулптуре дали су многи значајни вајари тог времена: Душан Иванишевић, Бедрих Зелени, Драгомир Арамбашић, Сретен Стојановић, Живојин Лукић, Марко Брежанин, Душан Јовановић Ђукин, Александар Стојановић, Стаменко Ђурђевић, Петар Палавичини, Илија Коларовић, Владимир Загородњук, Ристо Стијовић, Светомир Почек, Ђорђе Теодоровић, Тома Росандић, Лојзе Долинар и Владета Пиперски.

Неретко су решења за фасадну пластику давали и сами архитекти као аутори пројекта. Фасадна пластика осликавала је укус власника, његово занимање, али и и пласирала поједине идеје и систем вредности.

Једна од важнијих прекретница у развоју београдске архитектуре, напомиње историчарка уметности, била је и појава нових материјала и технологија које су помало каскале за Средњом и Западном Европом. Међутим, када се узме у обзир чињеница да тада настају први префабриковани системи и конструкација, попут Хербста и Радојичића и многих других, који се користе у архитектури, као и све масовнија употреба материјала попут вештачког камена, вештачког мермера, теранове, терабоне који својим квалитетом доприносе трајности фасада, ми и данас можемо да видимо неке примере из тог периода који нису реконструисани и обновљени.

„Како они и даље истрајавају захваљујући квалитету израде, закључујемо да је тај период био заиста на једном високом нивоу, нарочито када је реч о извођачким радовима“, закључила је др Владана Путник Прица.