Монографија „Заувек у Београду у изгубљени бродови“ – ново издање Музеја науке и технике

Књига Заувек у Београду изгубљени бродови  дуго је и полако настајала, развијајући се од идеје која је настала још 2010. године, када је Удружење грађана “Aqua et Archaeologia” добило од Секретаријата за културу Града Београда средства да приреди мапу потопљених бродова, напомиње аутрока књиге, Гордана Каровић.

„То је био промотивни материјал у једноставној форми, али је доста добро послужио ономе што је била идеја – да се мало више скрене пажња јавности на питања истраживања, заштите и евентуално презентације подводне културне археолошке, историјске и индустријске баштине у коритима река око Београда“, објашњава Каровићева.

Када се мапа појавила наишла је на доста добар одзив, а како додаје ауторка, члановима удружења су прилазили људи који су о потопљеним бродовима у том тренутку знали више од њих. То су били земунски и београдски аласи од којих су добили врло детаљне информације о локацијама на којима се поједине олупине налазе. „Они су пловили на својим чамцима са сонарима и када су чули да се неко интересује за ту проблематику доносили су, слали и давали снимке својих сонара на којима су лоцирали остатке олупина“, истиче Гордана Каровић.

Књига Заувек у Београду изгубљени бродови настала је на основу археолошког материјала и документарне историјске грађе коју чувају Историјски архив Београда, Архив Србије, Архив Југославије и збирке Музеја науке и технике, потекле од некадашњег Музеја речног саобраћаја, формираног 1957. године, а чију је богату документарну и фотографску грађу Музеј науке и технике преузео 2013. године.

Намера аутора и издавача била је да се у књизи публикује што већи број фотографија. Обрађен је период од 15. века до данашњих дана, с напоменом да је доминантан 20. век како због највећег броја сачуваних докумената и фотографија из тог времена, тако и због два светска ратна сукоба која су на нашим рекама и пловним објектима оставила пустош.

„Један посебан сегмент у књизи посвећен је првом српском пароброду ‘Делиград’ и осталим бродовима који су кроз историју понели то име у част првенца српског паробродарства. Књига је објављена крајем 2023. године, те је тај мали прилог о ‘Делиграду’ посвећен сто шездесето годишњици упловљања парног тегљача у своју матичну луку Београд”, истиче Гордана Каровић.

Књига Заувек у Београду изгубљени бродови објављена је уз подршку Министарства културе Републике Србије и Секретаријата за културу Града Београда, а биће промовисана у петак, 23. фебруара 2024. године, у 13 часова, у Музеју науке и технике.

Прича о бродовима и људима од 15. до 21. века

Разноликост узрока потонућа бродова одредила је основне тематске целине књиге. Књига започиње бродоломом из 15. века, а завршава се потонућем тегљача „Жупа” 2020. године.

Најобимније поглавље посвећено је бродовима страдалим током ратних сукоба, али је потребно нагласити да је предметна проблематика представљена првенствено кроз судбине бродова трговачке морнарице. Следећа поглавља посвећена су бродовима страдалим услед природних непогода – олујних ветрова и ледених стихија, потом оних који су на дну река завршили након фаталних судара, док су случајеви у којима узроке потонућа није било могуће утврдити представљени кроз пример путничког брода „Београд“ који се једног јутра 1963. године, после дугог живота, нашао на дну Саве у чукаричком зимовнику.

Највећа разарања на рекама донела су два светска сукоба која су у сваком погледу обележила 20. век.

Време Првог светског рата представљено је кроз ратну историју пловних објеката трговачке морнарице Краљевине Србије, која у то време није ни имала ратну морнарицу. Расветљена је судбина свих дванаест пароброда Српског бродарског друштва, од којих је готово половина заплењена још два дана пре званичне објаве рата Краљевини Србији. У вихору првог великог светског сукоба живот је завршио и „Делиград“, зачетник развоја модерног бродарства у Србији.

Нова и неупоредиво већа разарања на рекама донео је Други светски рат током кога су бродови потапани најпре за време краткотрајног Априлског рата 1941. године, потом нападани и онеспособљавани од стране партизанских јединица за време окупације, да би најзад страдали од савезничких бомби и подводних мина. По завршетку рата, корита Дунава и Саве била су загушена стотинама потопљених пловила.

Књига о бродовима не би се могла замислити без прича о људима који су свој радни век посветили речном бродарству и неретко бивали жртве свог позива. Прибележен је сваки пронађен податак о капетанима, крмарима, машинистима, морнарима, ложачима и другим бродарима које „велика историја” ретко спомиње.