Истина се никада не може ућуткати – каже Небојша Брадић уочи београдске премијере представе „Ућуткивање Сократа“
Сократ је за истину платио највишу цену. Веровао је да за истину даје свој живот. Вечерас у Битефтеатру, београдска премијера представе „Ућуткивање Сократа“ у режији Небојше Брадића, који је гостујући у Београдској хроници рекао да свака премијера доноси то лепо узбуђење пред сустрет са публиком.
Представа Ућуткивање Сократа је имала премијеру на Фестивалу медитеранског театра Пургаторије у Тивту, а како наводи Небојша Брадић, било је велико изненађење за глумце, као и за публику, што је један текст који има филозофски капацитет, тако добро примљен.
„Али у овој представи има и једног финог интелектуалног хумора. И није то само прича о Сократу, то је прича и о женама. Дакле, две жене које су биле његове партнерке, које су на свој начин подинако биле значајне. И о њима би мого да се пише посебан комад“, додаје редитељ.
Паралела између данашњег времена и антике била је ове године и на Битефу веома присутна и многи аутори и позоришта су се враћали у тај период како би говорили о нашем времену, напомиње Брадић.
„И ми овде сигурно препознајемо и наше време. Оно се негде крије иза те атмосфере суђења и свега онога што је било у самом процесу задњих дана Сократа. И то време на неки начин је време у којем истина и неке вредности се преиспитују“, истиче гост Београдске хронике.
Исторнољубивост данас не спада у нарочито велику политичку врлину, као што ни лаж данас не представља нешто што би смо морално осудили и у неком свету у којем живимо, она постаје прихватљиво, истиче Брадић.
„Дакле, живимо у некој пост-истини, у некој пост-историји и ту су вредности свакако другачије. Због тога је важно да постоје и овакве представе, због тога је важно да о томе говоримо и да поново, враћајући се тим великим узорима, тим ликовима антике, говоримо о нечему што ће наравно бити изазов овог времена и времена који долази“, наглашава Небојша Брадић.
Сократ је имао највећи изазов зато што је био осуђен због тога што је доводио неке вредности тог времена у питање, напомиње гост Београдске хронике, али он је имао и излаз. Мого је да плати казну или да оде у прогонство, или у крајњој линији да побегне. Изабрао је најтежи излаз, али наши су релативно мањи и свакодневни су.
„Он је био доследан. Он је постављао питања и његова питања су захтевала неку врсту правог одговора и доследности. Издајући та своја питања, издајући свој живот, на неки начин би довео читаво своје уверење у питање, а то није био спреман“, наводи редитељ.
Међутим, истина се никада не може ућуткати, напомиње Небојша Брадић. Увек постоје докази који не смеју да се забораве.
Коментари