Антонијевић: Знао сам да Дара неће ући у ужу конкуренцију за Оскара

„Знао сам да филм Дара из Јасеновца сигурно неће бити на скраћеној листи за Оскаре. Све ово што се десило, овај политички напад на филм је пре свега био са намером да се изазове страх код људи који гласају у Америчкој филмској академији, да би они, гласајући за овај филм, дали свој глас некаквој српској националистичкој пропаганди, а тамо су људи забринути првенствено зато што морају да буду политички коректни и да не буду уплетени у некаква политичка препуцавања“, истакао је за Антонијевић за Радио-Београд 2.

Почело је, како каже, са том назови „критиком“ у магазину Варајети, са врло мало садржаја о филму, а много више о некаквој „српској пропаганди".

Аутор није ни оспорио ставове које филм износи, али је успео преко неких псеудоисторичара са ових простора да то претвори у некакву тобожњу српспску пропаганду, којом Срби правдају своје злочине у грађанском рату у бившој Југославији деведесетих година прошлог века.

„Ту је још написано и да би филм Дара из Јасеновца требало да остане у границама Србије и да не буде никоме више приказан - дакле, наше жртве би требало да буду само наше жртве, док су жртве неких других народа светска патња“, рекао је Антонијевић за емисију Речено и прећутано.

„Корак даље од тога је отишао Лос Анђелес тајмс, где је чак наведено да је Јасеновац био пакао за Јевреје, али да сам ја „на силу у филм покушао да угурам Србе и децу ко примарни фокус хрватских усташа“, навео је редитељ.

Према његовим речима, то представља озбиљно одступање од историјских чињеница - познато је да су логори за децу и те како постојали и да је НДХ једина у свету то имала – постојало је најмање четири-пет локација логора где су деца и мајке са децом боравили.

„Дакле, о томе да су Срби били примарне жртве ових логора за нас можда нема потребе да причамо, али за свет очигледно има. Јер, наравно, поред Срба, страдали су и Јевреји, Роми и Хрвати антифашисти у знатно мањем броју, а то би био и неки редослед по томе колико је људи из неке етничке групе страдало у том логору“, рекао је Антонијевић.

На питање да ли је и чињеница да је филм Јасмиле Жбанић о Сребреници један од кандидата за Оскара утицала на климу створену око филма Дара из Јасеновца, Антонијевић је подвукао да се радује због чињенице да је филм о Сребреници снимљен.

„Варајети, наравно, тај филм подржава. Ја мислим да је врло добро то што је тај филм снимљен. Могли бисмо и требало би и ми да снимимо филм о Сребреници, али испада, на основу критике, да те жртве вреди оплакати и да тај филм није пропаганда, а да је наш филм и оплакивање наших жртава најобичнија српска националистичка пропаганда. Једноставно, ја не желим да се такмичим ни са ким по жртвама и по страдању једним филмом који описује те догађаје, али мислим да је на један перверзан начин нама ускраћено право да се нашим жртвама у јасеновачком логору одужимо. Зашто је другима дозвољено, а нама није? Не знам које би објашњење могло да буде понуђено и да ме убеди да је то могуће. Испада да ми не бисмо ни смели да снимамо филм о Јасеновцу, јер ми тиме, тобоже, правдамо своје злочине деведесетих година. То је апсолутно страшно“, каже Антонијевић.

На питање каква је перцепција филма у хрватским медијима, Предраг Антонијевић је рекао да је дао само један интервју за Слободну Далмацију, који је врло коректно пренет, али да није било других интересовања.

„Немам шта да кријем - филм је то што јесте. Волео бих да ми неко каже где сам то погрешио и рекао нешто неистинито и то је мени била једина звезда водиља. Када људи буду видели филм, увидеће да он није антихрватски, али антиусташки апсолутно јесте. Раздвајам усташтво од хрватства. Да закључим, волео бих да се и разговор о овом филму врати на терен филма, јер је у самом старту измештен из те сфере“, закључио је Антонијевић.