Рајко Грлић: Филм није средство помоћу којег дижете побуне

Гост Културног дневника био је прослављени редитељ Рајко Грлић чији је нови филм „Свему дође крај” после успеха на летњим филмским фестивалима у региону имао београдску премијеру, након чега улази у биоскопску дистрибуцију.

Доживили сте овације на свим фестивалима, од Пуле до Херцег Новог, да ли можемо да кажемо да је Свему дође крај заједичка прича свих нас из овог региона?

– Да, данас сам баш на пресици рекао, у Бугарској смо радили тон, три тједна, и кад смо га звртили Бугарима, они су рекли то није филм о Хрватској, то је филм о Бугарској.

Данас, кад сам улазио на прес конференцију, су ми двије новинарке рекли то није у Хрватској, то је у Србији. Прима томе, ја мислим да је то прича о нама овдје.

Свему дође крај је криминалистичка драма са елементима трилера, тако можемо да кажемо. За њу сценарио сте урадили заједно са књиженимком Антом Томићем, а инспирација је била Крлежина драма На рубу памети. Критичари би рекли да ова Крлежина драма, настала пре скоро једног века, описује симболе једног обезглављеног времена које нема ни интелектуалног, ни моралног, ни естетског лица. Да ли је то била полазна тачка ове ваше филмске приче?

– Да. Та љутња коју је Крлежа имао у роману На рубу памети је негде била полазна тачка. Ми смо од њега хтјели ухвати ту љутњу према времену, јер је његово време тридесетих, бесконачно слично нашем времену данас.

Филм анализира тамне стране транзиције. Шта можемо да кажемо, ко су главни јунаци филму?

– Па, главни јунаци су неко кога ви знате. Све што ће се видјети на платну, ви знате. Ми смо само ставили једно велико повећало на то што ви знате, да видите мало боље у чему ви живите. То јесте, ми живимо.

Уколико смо се у вашем филму препознали и разумемо га као прилику за размишљање, да ли је можда већа солидарност међу људима оно чему би требали да се посветимо?

– Да. Тај филм апелира на неку колективну свијест, да се пробамо освијестити и да у временима која нису најљепше за све нас, пробамо нешто учинити са собом. Филм није средство помоћу којег дижете побуне, мијењате системе. Филм је једна тиха, мирна прича која шапће у кинодворани, 'хајде погледај у чему живиш'.

Ваша књига Неиспричане приче пре неколико месеци добила је своје допуњено издање. Још 23 нове Неиспричане приче. Шта то већ нисте испричали, па сте хтели још?

– Томе никад нема краја. Ја обећајем да нећу више надопуњавати. То су приче једног живота, састављене у једном облику ријечника, испричана, једна интима, помоћу средине у којима сам живио, или средина у којима сам живио, а живио сам у неколико. То је прича за лаку ноћ која се може читати и од напред и од назад. Прича неке интиме.