Да ли правило „пет секунди“ значи да је безбедно јести храну која је пала на под

Сви смо испустили кекс или парче пице на под и нисмо га бацили, већ га појели позивајући се на чувено правило пет секунди. Али да ли је у реду појести храну која је пала на под? Да ли је тај залогај стварно заштићен тих светих пет секунди, или је то лаж у коју волимо да верујемо?

Професор Дон Шафнер са катедре за науку о храни Универзитета Рутгер напомиње да не воли људима да говори шта треба да раде, већ воли да им пренесе чињенице, па да сами донесу одлуку.

„Наравно, ако нешто испустите на земљу, то може да дође у каонтакт са клицама, а ако поједете клице, можете да се разболите“, напомиње професор Шефнер.

Да ли је правило пет секунди – или правило 10 или три секунде, како год га ко звао – тачно, стручњаци се слажу да је одговор сложен. Све зависи од неколико варијабли, укључујући врсту хране, врсту пода на коју је пала и чиме је та површиа потенцијално контаминирана.

Ко је смислио правило пет секунди?

Нико није сигуран одакле потиче идеја о правилу пет секунди, али се често приписује монголском владару Џингис-кану из 13. века, за кога се каже да је имао правило да храна која падне на под остаје тамо све док добро изгледа.

„Наводно, постоје неки историјски записи како је Џингис кан говорио о узимању хране с пода, у стилу 'ако је он мога да једе храну која је пала на земљу, онда је безбедна и за све остале'“, објашњава Пол Досон, професор на одсеку за исхрану и паковање хране на Универзитету Клемсон.

Међутим, људима тог доба недостајало је знање о микроорганизмима и о томе како они могу да изазову болести, тако да једење хране са пода можда није била велика ствар, према књизи Да ли сте то управо појели? (Did You Just Eat That?) коју су написали професор Досон и Брајан Шелдон.

Још једна референца на ову легенду потиче из нетачне приче о Џулији Чајлд, у којој се гледаоци наводно сећају да је испустила комад меса и подигла га с пода, рекавши да ако сте сами у кухињи, нико неће знати да ли вам је храна испала на под. Али према Досону, прича није истинита.

„Нисмо могли тачно да утврдимо када је почело“, наводи професор. „Мислим да је то само један од оних урбаних легенди које су људи некако почели да шире и наставили да их пропагирају“.

Шта се дешава када испустимо храну на под?

И Досон и Шафнер су проучавали правило пет секунди и шта се дешава када различита храна дође у контакт са различитим површинама.

У студији из 2006. године објављеној у Јournal of Applied Microbiology, Досон и други истраживачи су испитали да ли дужина времена у којем је храна била у контакту са контаминираном површином утиче на пренос бактерија у храну.

Тестирали су три врсте пода – плочице, дрво и тепих – контаминиране салмонелом, и две врсте хране – саламу и хлеб.

Истраживање је показало да су ниво контаминације пода и врста површине најважнији. Тепих је дуже zaдржавао више бактерија, али се оне нису толико преносиле на храну. Порозна површина тепиха омогућила је бактеријама да продру дубље и да не стоје толико на површини, објашњава Досон.

Бактерије могу да живе на сувим површинама и до неколико недеља, тако да је потенцијал контаминације веома велики, напомиње професор.

Шафнер је 2016. године био коаутор студије објављене у часопису Applied and Environmental Microbiology Journal која је тестирала лубеницу, хлеб, хлеб са путером и гумене бомбоне који су падали на контаминирани нерђајући челик, плочице, дрво и површине тепиха за мање од секунде, пет секунди, 30 секунди и 300 секунди.

Истраживање је показало да се највише бактерија преноси на лубеницу, а најмање на гумене бомбоне. Дужа експозиција је била главни фактор, али контаминација се десила чак и у делићу секунде.

„Наше истраживање је показало да је у сваком појединачном случају – без обзира на површину, врсту хране или време – увек било експерименталних потврда да је дошло до преноса неке бактерије“, рекао је Шафнер. „Није утврђено безбедно време за које није дошло до преноса бактерија“.

Који други фактори утичу на правило пет секунди?

Иако је важно колико дуго је храна на поду, врста хране, и шта се заправо налази на поду је исто толико важно, ако не и важније.

Ниво влаге у храни је кључни фактор, напомиње Шафнер. На пример, у његовој студији, када су бацили коцке лубенице на различите површине, већина бактерија је прешла на воће.

„Мислимо да је то зато што влага олакшава кретање бактерија са површине на храну“, објаснио је он. „Бактерије немају ноге, тако да им заиста треба нешто попут влаге да би им се омогућило да се крећу.

Сува храна попут хлеба и гумених бомбона мање је захваћена бактеријама – али су и даље покупиле довољно бактерија да изазву болест“, каже Досон.

Заиста, све се своди на то да ли је површина на коју храна падне контаминирана, а бактерије могу да преживе на површинама недељама. Сваки под без бактерија једноставно неће пренети бактерије на храну која је на њега пала.

„Више бих веровао свом свеже очишћеном кухињском поду него другој површини, као што је платформа метроа у Њујорку, на пример“, истиче Шафнер.

Осим бактерија, подови могу бити прекривени прашином или длаком кућних љубимаца, који могу доспети на вашу храну. То није нешто што бисте желели да једете, али Досон наводи да то и није толико опасно. Међутим, бактерије могу да се „возе на тим честицама“, упозорава професор.

Да ли је правило пет секунди тачно?

„То је ипак легенда“, сматра професор Досон. „Заиста зависи од тога шта је пало на земљу и на какву површину је храна пала“.

Храна ће одмах покупити бактерије, „Тако да се у ствари коцкате ако је поједете и нисте сигурни шта је на тој површини“, напомиње професор. Болести које се преносе храном, од салмонеле и других бактерија, могу изазвати мучнину, повраћање или дијареју, а могу бити чак и смртоносне.

„Не постоји 'безбедно' време за које се ниједна бактерија неће закачити за храну“, наглашава професор.