Ближи се зима, време је да се вратимо сладоледу, али оном правом

Домаћи сладолед, односно онај који праве мали посластичари од једноставних састојака без примесе било чега вештачког, одувек се везује за Италију чија је најпознатија посластица.

Ипак око његовог настанка испричано је пуно прича јер порекло сладоледа није баш лако утврдити с обзиром на многе историјске чињенице које се односе на обичаје чувања млека замрзавањем, као на пример у Кини још 2000. пре Христа где су млеко, кувана рижа и зачини стављани у снег да би касније, током средњег века били залеђивани и сокови од цеђеног воћа што је Марко Поло донео у Европу. Прве приче о залеђеним слаткишима који личе на сладолед забележени су на Сицилији где се већ годинама одржава и славни фестивал под именом Шербет, посластица која се приписује арапима који су имали велики утицај на овом италијанском острву.

„Историја сладоледа има два важна момента: први када су Арапи измислили шербет тј. помешали су воду, корење, цвеће и шећер и то је база онога што данас зовемо сорбето јер су га стављали у лед“, објашњава Лучијана Полиоти.

„Други, и најважнији моменат је онај у доба италијанске ренесансе. Зато цео свет говори да је сладолед настао овде у Италији. Наиме тада почиње замрзавање млека и то највише у Фиренци и Мантови“, додаје Полиотијева.

Наглашава да се искључиво држе историјских документата, тако да је прича како је Катарина из славне породице Медичи измислила сладолед, нетачна.

„Први записи о сладоледу датирају из 1600. године и написао их је Франческо Реди. А када говоримо о квалитетном сладоледу говоримо само о ономе направљеном у занатским радионицама, о домаћем сладоледу“, наглашава Лучијана Полиоти.

„Домаћи сладолед је онај који се односи на традиционалну италијанску школу у прављењу сладоледа која подразумева да су све сировине изванредне, а ако се ради о воћном сладоледу, воће мора да буде сезонско. А онај ко прави сладолед заиста мора да буде компетентан и тада се препознају квалитет, али и емоције. Данас имате свакакве укусе и ми са пажњом пратимо све иновације, али оно што се на крају допада публици су класични укуси, чоколада и лешник“, наводи Антонио Кападонија, технички директор фестивала и мајстор у прављењу сладоледа.

Сезона рада мајстора који праве сладоледе је све дужа јер су температуре високе и у току јесени, а фестивали попут Шербет фестивала у Палерму, организују се намерно у месецу попут новембра не би ли се популација навикла на то да се домаћи сладолед може јести и зими и служити на вишим температурама од оног индустријског, па је зато десерт који се једе 12 месеци у години, као што се то одавно ради у Шведској, Јапану, Русији и Немачкој.

„Сорбето и сладолед могу да се једу целе године, као што лети топли напици олакшавају подношење високих температура, тако сладолед помаже телу да лакше подноси хладноћу и то је оно што желимо да поручимо фестивалом посвећеним сладоледу у новембру“, каже Паоло Давиде Аламија, председник Фестивала Шербет.

Најбољи мајстори у прављењу сладоледа стижу на Сицилију у новембру не би ли приказали своје посластице и навикли нас на то да је сладолед дозвољен, па чак и пожељан зими с обзиром на то да се ради о оброку који је комплетан и одличан за подизање расположења.

Нутриционисти кажу да је боље конзумирати га даље од главних оброка, не превише хладног, а то значи да неколико минута остане на собној температуру након вађења из замрзивача док су зимски укуси они кремасти, све варијанте чоколаде, уз додатак цимета, ђумбира, али и неки мало необичнији укуси попут кестења, сладоледа од бундеве или чак вина.