Џинови који су и спасли и уништили британску империју

У време избијања Великог рата, кичму британске морнарице чинило је десетине бојних бродова класе „дреднот“, названих по првом броду британске краљевске морнарице поринутом 1906. године.

Многи историчари су мишљења да огромна моћ морнарице, за разлику од претходних ратова које је Британија водила, није била искоришћена у Првом светском рату.

Ипак, несумњиво је да је невероватан број од 35 борбених бродова у британској морнарици деловала прилично застрашујућа за Немце, али их је такође натерала да уложе огромна средства у сопствену морнарицу, што је у великој мери ограничило финансирање војних операција на копну.

Међутим, огромни трошкови градње „дреднотова“ у време када је Британска империја била у тешкој економској ситуацији, испоставили су се као катастрофални на дужи рок. Крајем рата, земља је скоро банкротирала због градње 30 тешких борбених бродова, којима су велику претњу представљали чак и мали бродови опремљени торпедима које су имале и мале морнарице.

„Краљевска морнарица прижељкивала је борбу на мору у којој би поново могла да покаже своју моћ. И тако је Британија ушла у градњу 'дреднотова', што ће је довести до банкрота и губитка позиције најјаче морнарице на свету“, објашњава Агнус Рос, професор на америчком Морнаричком ратном колеџу на Род Ајленду.

„Дреднотови“ су развијени да би одговорили на претњу тада конвенционалних борбених бродова. Највећа разлика била је далеко већа оружана моћ, као и прецизност гађања. Дотада су нишанџије наводиле своју паљбу путем промашених хитаца који би дигли воду. Али, проблем је био што су се и топови и мета померали и док би топ опет био спреман за паљбу, стечена информација била би скоро бескорисна. 

Борбени бродови пре „дреднот“ класе имали су топове различитих калибара. Они мањег калибра били су много лакши за нишањење и пуњење, али нису правили велику штету. Зато су се они најчешће користили као нишанско оруђе за топове великог калибра који су, у ствари, правили штету.

Међутим, проблем је био што је за пуњење топова великог калибра на бродовима пре „дреднот“ класе трајало изузетно дуго. Када су се „дреднотови“ појавили, развијени су топови калибра 305 милиметара, који су имали много већу брзину пуцања од пређашњих.

Али проблем нишањења је остао, што је представљало велику ману и ограничење за прескупе џинове.

Да читава ситуација буде гора, до тада је развијен торпедо, који је био у стању да тешко оштети и потопи огроман борбени брод. Ниједна морнарица није желела да изложи своје огромне и скупе бродове претњи какву су представљале „подводне ракете“.

„Стварна препрека и највеће ограничење које ниједна морнарица није хтела да призна јесте да су ови бродови дизајнирани да учествују у поморској стратегији која је била застарела“, истиче професор Рос.

Са развојем подводних мина и торпеда, за потапање борбених бродова више нису били потребни други борбени бродови. То је значило да су далеко мање морнарице одједном постале много опасније.

„Ово је било нешто потпуно ново и из корена је променило поморско ратовање. Зато су огромни борбени бродови најчешће држани у резерви и коришћени више као психолошко, а не стварно оружје“, истиче Рос.

„'Дреднотови' су били сјајни за утеривање страха и уливање несигурности код непријатеља. Нешто попут данашњих подморница са балистичким ракетама. Не користе се често, али непријатељи не могу да их занемаре“, објашњава амерички професор.

Ипак, „дреднотови" су имали још једну сврху. Неколико преосталих је касније пренамењено и претворено у ране носаче авиона. Амерички „Лексингтон“ и „Саратога“ били су међу првима, а довели су до развоја носача авиона класе „Есекс“ у Другом светском рату.