Велелепни римски водовод - изазов за спелеологе

Наоружани ласерима и скенерима, ГПС технологијом и роботима на даљинско управљање, група спелеолога управо завршава прво мапирање аквадукта древног Рима.

Они силазе у бунаре и пролазе кроз прастаре канале како би прегледали 11 аквадукта, који су снабдевали Рим водом и чијих стотине километара и даље пролазе испод земље.

Циљ мисије ових „спелео-археолога“ је да унапреде мапу аквадукта, коју је почетком 20. века урадио британски археолог Томас Ашби.

Зарези пијука римских копача и даље се виде у кречњаку тунела завршеног 38. године под императором Клаудијем, а слој калцификације око пола метра изнад тла показује докле је вода била.

„Ови аквадукти можда нису лепи попут статуа или архитектуре, али мислим да су важни и стога веома лепи“, каже Дијаз Бој.

Древни аквадукти били су, преноси француска агенција, заиста пример изванредних инжењерских способности древних Римљана и ослањали су се искључиво на гравитацију, како би воду разносили по Римском царству које се простирало од Немачке до Северне Африке.

Њихов стратешки значај види се у чињеници да је Рим имао специјалног магистрата који је надгледао њихово одржавање и да су их Визиготи затворили када су опседали Рим.

Аква Клаудија иде 87 километара од планина Симбруини до срца Рима и кроз њу пролази 2.200 литара воде у секунди.

Само један аквадукт и даље данас функционише - Аква Верђине и њему се може прићи кроз низ тајних, скривених локација у близини Рима, укључујући и врата у близини виле Медичи која воде спиралним степеницама до воде.

Аква Верђине дуг је 20 километара и завршава се у фонтани Треви, коју свакога дана на стотине туриста фотографише.

Научници из групе "Sotterranei di Roma" заједнички раде са археолошким одсеком Рима и помажу им да подземном Риму приступе без специјалне опреме.

Њихова студија о аквадуктима заснована је на Ашбијевој мапи, коју је тај директор археолошке Британске школе у Риму направио између 1906. и 1925 године.

Ашбијев потпис и даље је видљив на једном делу зида Аква Марсија аквадукта који такође пролази кроз Виковаро, заједно са графитима и песмама из 17. века које су оставили посетиоци овог древног воденог пута.

„Ашбијеве мапе су биле изузетно напредне. Ишао је до села, локалних кафана, причао је са ловцима, сељанима. Открио је то што је открио захваљујући локалном знању, а то је техника коју и данас користимо“, наводе научници.