Zengena – jezero nastalo u vulkanskom krateru, uspomena iz velikog potopa

U nameri da proputujem Etiopijom našao sam se pred nizom logističkih problema. Počev od toga da ta zemlja nema razvijene saobraćajne veze kakve mi iz Evrope očekujemo.

Sticajem srećnih okolnosti, kako to na mojim putovanjima često biva, u porti manastira Debre Libanos upoznao sam Bemneta, čoveka koji mi je predložio da iznajmimo kombi, pa da uzimanjem putnika usput pokrijemo troškove putovanja. On bi vozio, a ja bih bio kondukter.

Tako je i bilo. Usput smo se smo se zaustavljali da posetimo značajna turistička mesta ili Bemnetovu rodbinu. 

Na obodu kratera ugašenog vulkana, jezeru Zengena, našli smo se slučajno: glavni put prolazi blizu, pa smo se zastali. Ja o tom mestu ništa nisam znao, ali mi je Bemnet skrenuo pažnju da je to prirodno čudo koje nikako ne treba da propustimo.

Neobično jezero Zengena nalazi se nekoliko stotina metara od glavnog puta. Ovalnog je oblika, kao da je iscrtano šestarom, celo se vidi sa mesta na kojem stojim. Otkrivam da sam na vrhu vulkanske kaldere, a jezero zapravo ispunjava nekadašnji krater. 

Sa mnom je putićem između veličanstvenih kiparisa na najvišu tačku vulkana krenula čitava svita iz kombija koji vozimo Bemnet i ja. Iako žive nedaleko odatle, većina njih nikad nije imala priliku da jezero osmotri izbliza već su o njemu samo slušali.

Ova zemlja, mada ogromna, nije bogata jezerima: svega je dvadesetak značajnih na tolikom prostranstvu. Jedno od njih, Zengena, ne samo da je posebno zbog svog vulkanskog nastanka, zidova kaldere ispunjenih vulkanskom prašinom i osušenom lavom, već i zato što je po dubini, sa svojih sto šezdeset šest metara, drugo u ovoj zemlji.

Dočekuje nas vodič koji naplaćuje prilaz vidikovcu i spremno sa mnom deli nekoliko naučenih rečenica na engleskom jeziku.

„Jezero je nastalo kolapsom vulkanske kupe u velikoj eksploziji – to je proces nazvan mar u svim jezicima. Ovalni krater u kojem je sada jezero, nastao je eksplozijom plinova iz magme ili dodirom pare podzemnih voda sa magmom. Prostire se na pedeset pet hektara, na visini od 2.515 metara. Oko jezera raste sedamdeset pet vrsta biljaka. Neke su zasađene ljudskom rukom, kao što je, na primer, meksikanski kiparis, koristan kao građa za kuće. Brzo raste i otporan je na sušnu klimu“, priča nam vodič.

Čitava šuma velelepnih kiparisa visokih i po trideset-četrdeset metara zaista krasi okoliš, a ubrzo ću naići i na posečena stabla koja će ovih dana biti pretvorena u nečiji dom.

Boja jezera je zeleno-plava, verovatno zbog vegetacije što se nadvija nad kraterom i ogleda u jezerskoj vodi. Predelom vlada tišina, gotovo manastirski spokoj, prekinut iznenadnim šuškanjem na drveću.

„To je majmun kolobus, a ima i hijena, divljih svinja, jelena, ježeva, fazana…“, opisuje vodič živi svet kratera i dodaje da meštani veruju da je jezero nastalo u velikom svetskom potopu, nalik onom iz Starog zaveta. „U samom jezeru donedavno nije bilo ribe, ali su došli eksperti iz Adis Abebe, pa sad tu ima najviše talipije, autohtone afričke vrste, koja se širom Etiopije gaji barem tri hiljade godina… Ali, ima i šarana i mrene.“

„Dolazi li ovamo mnogo posetilaca?“, pitam, a vodič spremno odgovara: „Kako da ne! Pa mi smo na glavnom putu! Prošle godine bilo je više od deset hiljada domaćih turista! U blizini je grad u kojem se često organizuju razni skupovi i konferencije, pa gosti često navrate da vide ovo čudo prirode.“

„A ima li stranih gostiju?“

„Mnogo, mnogo… čak dvadesetak!“

Prečnik jezera je svega jedan kilometar, a po samom vrhu kaldere zemljani put dug tri kilometra kruži kroz šumu kiparisa. Sagradili su ga komunisti pre nekoliko decenija, ali je još u dobrom stanju. Dve zemljane trake među visokim drvećem čine se kao put do nedođije, a mi, posetioci, kao naslednici Petra Pana. Do jezera se trenutno ne može – klizava blatnjava staza preti da odvuče znatiželjnika direktno u vodu.

Red kiparisa stoji postrojen kao vojna četa: svi do jednog se ogledaju u vodi, kao šuma okrenuta naglavačke. Sunce se sporo pomiče po horizontu ali ni ono ne može a da se ne okupa: jasno i sjajno brčka se tačno između mene i kiparisa. Ljubičasti, plavi, žuti i beli žbunovi, poneka crvena cvetna eksplozija, nalik mašti koja se rasplamsala i raste ovde, u šumi, na obronku vulkana. A gde bi drugde?

Tanka stabla mladih kiparisa ispravila su svoju kičmu pravo do neba: gola su i bosa, samo im se zelene ćube vijore na vetru. Od njihovih predaka, starih stabala, nisu napravljene samo kuće, već i crkve. Na jednu šumsku svetinju slučajno nailazim: stabla su poređana tako da tvore jednu prostoriju dovoljnu za dvoje-troje vernika i nešto ikona. Pred klimavim vratima – dve spojene daske na šarkama, na poličici su ostavljene sveće i ženske šarene marame, metalni krov čuva ikone od kiše, a krst od svega drugog.

Jezero je pravilna elipsa: kao da je neko ogromni kamen u obliku planete Zemlje bacio na tlo i ulubljenje ispunio vodom. Kaldera nije podjednaka na svim stranama: gde njen vrh više izviruje iz vode, tamo je manje zelenila, dok su niži delovi strana sasvim obrasli.

Duž puta se prodaju crne i bele punđe mekane kao svila: to je dlaka sa konjskih repova. Pomislio sam da su u pitanju metlice za čišćenje, ali mi objasniše da služe za rasterivanje muva i komaraca.

Ljudi hodaju uvijeni u ćebad: mada smo blizu ekvatora, visina i vetrovi mogu naglo da obore temperaturu. Nude mi da pazarim med i maslac, razne predmete od pletenog pruća i bambusa. Od rogova bikova napravili su čaše i šolje, držače za sveće i ukrase, krstove, minđuše, pa čak i rukavice od rogova!

„To su sve napravile moje komšije“, objašnjava vodič. „Ja sam pripadnik Avi naroda, poznatog po uzgoju konja“, kaže i pokazuje na ravnicu gde se u daljini naziru siluete rasnih mustanga. Tako saznajem da ovde živi narod koji govori svojim sopstvenim jezikom i broji oko sedamsto hiljada ljudi, a uzgaja čak sedamdeset hiljada konja.

„Niko u Etiopiji nema ni približno ovoliko konja. Kada se rodimo, radosnu vest raznose konji sa jahačima-trubačima, prilikom venčanja po mladu se ide na konjima koji nose zastavu Etiopije, a mladoženja i mlada do crkve dolaze jašući. Kad dođe vreme rastanka i trenutak sahrane, deset pastuva ćemo obući u posebne odore ukrašene krstačama samo za tu priliku. Nosiće i zastavu naše zemlje… A glavni vranac domaćina ucveljenog domaćinstva preuzeće na svoj vrat belu togu pokojnika. Nećemo ga zajahati sve dok traje ceremonija – njega prati duša umrlog do večnog počivališta.“

Počasnim postrojavanjem konja dočekuju najznačajnije goste i državnike; bez dobrog dorata nezamislive su velike proslave i festivali, pa čak i pravoslavne ceremonije. „U našem pravoslavlju veoma je važna ceremonija iznošenja replike zavetnog kovčega. Za tu prigodu u mom selu se istimare desetine konja, pa oni idu i ispred i iza povorke, ukrašeni crvenim đerdanima“, razvezao je priču vodič, pošto je video da njegova omiljena tema i mene interesuje. „A onda sledi zabava. Avi narod je osmislio više igara sa konjima, a najviše volim da gledam gugis: jedan konjanik klekne sa štitom, a drugi treba da u skoku kopljem pogodi štit, pa se zatim smenjuju…“

Vreme je da nastavim put. Putnici koji me čekaju već su postali nestrpljivi – svi su davno otišli do minibusa, dajući mi do znanja da je vreme za polazak. Vozimo se pokraj tek sagrađenih crkava, prolazimo kroz manje gradove, pijace, zapuštene ulice. Student kojeg smo besplatno povezli stavlja nam na retrovizor sasvim izbledelu nalepnicu srca u bojama duge. Jedan beli đogat u najvećoj gužvi autobuske stanice sada mi se učini kao da je više od konja: simbol čitavog naroda. Duboko osećam da je cilj ovog mog putovanja samo putovanje – sve što vidim i doživljavam na magistrali od Adis Abebe do Bahir Dara.

Nekakva kuća od blata iskrivila se u osmeh: tako se zid sa gredama u blatu uobličio, tačno kao linije usana, pa se čini da se kuća kikoće dok joj vrata, kao gigantski zub, prekriva bela zavesa. U njenoj blizini metalni kiosk što prodaje najnovije cedeove prelepljen je desetinama postera afričkih, indijskih i američkih filmskih junaka. Muškarci ulicama hodaju uglavnom u belim togama. Na ponekoj prostoj kućici, a obično pri vrhu fasade, oslikan je nesrazmerno veliki cvet, zvezda ili srce, dok je donji deo često pod verandama kao zaštitom od sunca. Verande ispod trošnih metalnih krovova glavna su mesta za druženje i kafenisanje: tu je svaki prolaznik dobrodošao – da sedne, da se odmori, da popriča sa domaćinima i ostalim gostima.

Putnici nas povremeno mole da uđemo u grad i da ih ostavimo na autobuskoj stanici, a mi im gotovo uvek izlazimo u susret. Povremeno čak ulazim u autobuse na stanicama da bih osetio kakva je atmosfera u redovnom prevozu. Zbog jednog starijeg bračnog para skrećemo s puta nekoliko kilometara i vozimo ih do trošne kolibe u njihovom selu. Niko se od putnika ne buni, štaviše, svima je drago što činimo „ono što Bog zapoveda“ i ne pratimo striktne propise „kao drugi prevoznici“.

Zaustavljamo se, ispijamo kafu i jedemo indžeru sa putnicima, ali i sa slučajnim prolaznicima: na palačinku iz crne glinene posude sa poklopcem sipa se tri-četiri kašike pasulja. Odlamajući komade indžere to deli nas petoro. Nasred ulice stoje pohabani stolovi za stoni fudbal, dok se malo dalje na improvizovanoj polici, takođe u prašini, smestio zvučnik: tu se uveče okupljaju mladi i prave žurke, pričaju, koškaju se zaljubljuju, zabavljaju do kasno u noć…

U kafani, gde smo seli da predahnemo, ceo zid je pretvoren u mural prepun jelena i drveća. Pored je prodavnica svečane odeće, takođe smeštena unutar limenog kioska-kontejnera. Čiste bele venčanice sa svedenim šarama iz narodnih nošnji dočaravaju gracioznost ovdašnjih nevesta. Sve treba videti i svuda treba proći, a vremena je malo.

Jedna zemlja i jedan narod neuporedivo su više od ponude u turističkim turama. Treba tabanati prašinom, obilaziti i crkve i prodavnice, i reke i groblja, družiti se sa prosjacima i gospodom, treba, eto, ako se ukaže prilika, sklopiti pomalo šašav dogovor i postati kondukter šklopocije, pa se približiti drugoj kulturi.

Gledam kuću od blata popucalih zidova i zamandaljenih prozora ispunjenih paučinom, pa mi se čini da se i napolju oseća memla što vlada unutra. Tragovi boje koji izbijaju iz blata svedoče da je nekada davno kuća bila okrečena. Ispred ulaza je postavljena minijaturna glinena peć, jedino na čemu se kuva, kao i plastični žuti kanister za vodu, koju ko zna odakle donose.

Domaćica je nekoliko šarenih metalnih tanjira, pomalo zarđalih i ulubljenih, nalik onima što su se upotrebljavali u Evropi pedesetih-šezdesetih godina dvadesetog veka, pokačila po propaloj fasadi kao ukras, a ja bih rekao kao znak da se ne predaje siromaštvu, štaviše da je pobedila. Ubrzo shvatam da nije jedina – nailazim i na druge kuće, jednako propale, ali ukrašene dekorisanim limenim tanjirima. Nekoliko siromašnih porodica udružilo se i sagradilo dugačku kuću od blata, od svega trideset kvadrata, za petnaestak duša.

Preživljavanje je nateralo Etiopljane da budu dovitljivi i inteligentni, snažni i neobično izdržljivi. Vidim mršavog bosonogog čoveka, čini se kao slamka, kosti mu štrče kroz kožu, ko zna kada je poslednji put okusio indžeru… Da duneš u njega – odleteće.  Kad ono: kao od šale podiže silne džakove, koje ja, i svu snagu da upregnem, ne bih pomerio ni za milimetar.

Jedno drvo ima neobičnu krošnju – kao da je podiglo zelenu glavu i dve zelene ruke uvis. Prolazimo kroz šumu meksičkih kiparisa i ja ponovo molim da stanemo da se malo divim.

Ubrzo, prelazimo još jedan most preko mirnog Plavog Nila. Zraci sunca na zalasku padaju na nas dok obilazimo veliki beli kamion na čijem braniku su iscrtana srca i golubovi.