Читај ми!

Извориште Нила – није за напола православне

Плави Нил извире из језера Тана и вијуга све до Картума, главног града Судана, где се сједињује са Белим Нилом у гигантску реку, свима нам знану. Плави Нил носи чак осамдесет пет одсто укупне воде великог и славног Нила. Европљани су, не једном, „откривали“ овај извор Нила. Жучно су се препирали и питање где извире Нил учинили светском темом.

Извориште Нила – није за напола православне Извориште Нила – није за напола православне

„Да ли си сигуран да желиш да идемо баш до изворишта Нила? То је најмање три сата скретања са главног пута у једном правцу. Цео дан ћеш на то потрошити… А извор је мали…“, одговара ме Бемнет.

„Али, то је ваше светилиште, а ја сам такође православац. Ако је свето вама – свето је и мени. Идемо да се поклонимо извору!“, одлучујем.

Огранак пута се пружа преко испаша, између великих стада крава и коза, ка селу Секела.

„Тамо се налазе три изворчића, на по двадесет метара удаљености. Спајају се стварајући поток који се улива у велико језеро Тана. Наш народ верује да поток нараста у језеру, али и даље тече независно од све друге воде што га окружује, и на други крај излази као – Плави Нил! Идемо ка једном од најсветијих етиопских места, јер та вода долази не из земље већ са неба и храни пола Африке“, поносно ће Бемнет.

Плави Нил извире из језера Тана и вијуга све до Картума, главног града Судана, где се сједињује са Белим Нилом у гигантску реку, свима нам знану. Плави Нил носи чак осамдесет пет одсто свеукупне воде великог и славног Нила.

„Европљани су, не једном, ‘откривали’ овај извор Нила. Први је дошао Шпанац Педро Паез, мисионар који је донео католичанство у ове пределе, додуше не с много успеха, још пре четиристо година. Затим су приспели Енглези, да и они свету обзнане, и то неколико пута, оно што ми знамо вековима! Жучно су се препирали и питање где извире Нил учинили светском темом. Тек каткад нису били тврди на ушима за оно што ми, који живимо на самом извору, имамо да кажемо: то је Гиш Абај у селу Секела“, жести се Бемнет док се возимо по изванредном новом путу.

Босоноги ходочасници хрле ка светом извору

Како се приближавамо селу, све је више људи који ходају по асфалту. То ходочасници хрле ка светом извору. Већином иду босоноги, што је иначе обичај у овом делу Етиопије. Болесне у импровизованим носиљкама породица доноси да се окупају у лековитој води, заљубљени пристижу да ту очврсну и посвете своје завете, грешници да сперу своје грехе.

А у месту крај извора, удаљеном од већих људских насеобина, све врви од посетилаца. Чини се да се цела Етиопија овде сјатила. Ни на једној пијаци, ни на једном тргу нисам видео оволико света. Једва се пробијам, док Бемнет тражи место за паркинг.

Једна средовечна жена упита ме одакле сам. Када сам поменуо Србију, и Југославију, пошто за Србију већином још нису чули да постоји, лице јој се искривило од ужаса. Избезумљена, кренула је да виче прво на етиопском, а затим и на енглеском језику:

„Украшће воду! Украшће воду!“

Покушавам да се удаљим, али она ме прати у стопу, упире у мене прстом и виче окупљеном народу:

„Украшће воду! Украшће воду!“

Светина ме већ опколила, тако да сам у центру круга сучељен са том госпођом и њеним гласним оптужбама. Утом долази и Бемнет, изненађен пажњом коју сам изазвао. Убрзо стижу и свештена лица.

Бемент ми на брзину објашњава: „Једна југословенска фирма, заједно са Италијанима, у овом региону је пре неколико деценија градила брану. Када су је завршили, много извора је пресахло. Она је убеђена да осматраш околину и вршиш мерења, с намером да нешто градиш, што ће учинити да извор пресуши…“

„Али, она не зна ништа о мени…“, кажем Бемнету.

„Нема везе, белац си, па још из исте земље као и ови што су градили брану… Мораш уверити овај народ да ниси крадљивац воде, а како ћеш то урадити, немам појма.“

Представио сам се као брат исте вере, овамо дошао да се, као и они, поклони светом извору. Наводио сам имена етиопских манастира које сам посетио. Показао сам садржај своје торбе – одећу и нешто књига, уверавајући их да никаквих инструмената немам. Жена се умирила, ал’ не лези враже. Донесоше ми столицу, а наспрам мене седе свештеник. Око нас се окупљало све више људи. У тренутку ми се чинило као да сам у средишту стадиона, под рефлекторима хиљада верника.

„Приступ светом извору дозвољен је само босоногим мушкарцима који су бар последњих 48 сати постили и нису имали сексуалне односе“, званичним гласом свештеник започиње ислеђивање, а ја потврђујем да ове услове испуњавам.

„Извору могу да приступе једино православци, одлази одавде!“, оштро нареди свештеник.

„Али, рекао сам вам: православац сам, исто као и ви!“, убеђујем их.

„Ти ниси православац! Лажеш нас!“, уноси ми се у лице свештеник. Обузима ме очајање – како, забога, да им докажем своју веру?! И ко би уопште дошао чак довде да тако нешто слаже?

Како доказати да си православац

Уследило је необично испитивање у којем је Бемнету додељена улога преводиоца. Догађало се да разумем шта ме питају и без превода (већ сам почео да препознајем поједине етиопске речи а и мимика доста помаже). Штавише, некада бих тачно претпоставио шта желе и пре него што заврше питање, па сам брзински одговарао, јер сам, наравно, једва чекао да се све ово заврши и да ме оставе на миру.

„Ти си вештац! Читаш нам мисли! Како знаш шта ћемо рећи?“, закрештала је из узбуђене гомиле нека млада жена. Срећом, свештеник на то није реаговао, а ја сам пазио да више не показујем своје „видовите“ способности.

На ред је дошао испит из веронауке. Пљуштала су питања из православне теологије, као да сам какво недозрело ђаче. Постаде ми јасно кô дан да код њих сваки верник мора добро да познаје своју веру. Забринух се за своју позицију – припадам генерацији која није похађала веронауку у школи и, руку на срце, нисам пречесто разговарао са свештеним лицима.

У цркву не идем често, свете књиге недовољно читам. Може се рећи да сам самоуки верник и би ме срамота што не знам много о сопственој вери (као, уосталом, ни већина мојих пријатеља), што добар део мог народа тако мало зна о православљу које велича. До сада сам религију посматрао искључиво кроз призму унутрашњег осећања и убеђености у догме. Етиопљани су ми ставили до знања колико је за веру важно познавање суштине онога у шта се верује.

„Испит“ је трајао најмање четрдесет пет минута. Чини се да смо прочешљали цео Стари и Нови завет: од Мојсија и раздвајања мора, преко цара Соломона, Витлејема и Христовог рођења, све до Васкрса. Морам признати да је свештеник био поштен – није било трик питања и изоставио је етиопске свеце и теме. Охрабривао ме је кад сам био несигуран и наводио на прави одговор. Видело се да жели да ми поверује и помогне да будем православан.

Како су у Христу спојени човек и Бог

Најтеже ми је пало питање о природи Исуса Христа. Наиме, Етиопљани, као уосталом и Копти, Сиријци, Јермени, спадају у православце монофизите, чиме се разликују од Срба, Руса, Грка… Главно размимоилажење тиче се схватања Христове природе. Неспорно је да је у Христовом телу спојен човек и Бог, али идеја о томе како је спојен, довела је у четвртом веку до тако озбиљних спорова и раздора да су цркве једна на другу бацале анатеме и вековима биле у непријатељским односима.

Етиопљани верују да су у Христу Божја и људска природа испреплетане у једну, а ми верујемо да су унутар Исуса Божја и људска природа непомешане, и да као такве постоје и сада у Богочовеку. Тако је одлучено на Четвртом васељенском сабору у Халкедону 451. године, када је, управо због овог неслагања, настао први велики раскол у хришћанству.

Цркве које одлуке овог сабора не признају називају се предхалкедонске цркве. Први пут сам за ову поделу сазнао тек када сам ступио у Етиопију и сама тема ме је заинтригирала, па сам у тренутку „испита“ већ подоста знао о овом питању. О томе је писао и Свети Сава у Номоканону, који је оштро критиковао монофизитско учење, нарочито с тога што су само божанству приписивали страдање.

Спадам у оне који би свим срцем и душом волели да виде јединство хришћанства, а нарочито јединство православаца у целом свету. Тим путем кренуле су и званичне православне цркве модерног доба па, мада не одступају од својих ставова, давно су се сагласиле да ће повући анатеме и признати једна другу за – сестринску цркву исте вере.

Мој одговор је био дипломатски: знам да њихово православље заступа веру у једну јединствену Исусову природу, што поштујем, али моја грана православља сматра другачије. Свештеник је деловао задовољно.

Пресуда: Напола православац

Утом му се нагло промени расположење: „Где су ти тетоваже крста на телу!?“ Етиопљани, па и Копти, као симбол посвећености Богу тетовирају крстове, најчешће на надланицама, али и на другим деловима тела.

„У Српској православној цркви то не радимо“, кажем.

„А где ти је крст око врата?“, упоран је мој иследник.

Ношење крста свакако јесте битно и српском православном вернику, и за мене има посебан значај. Волим да крст прибавим на неком, мени лично, важном месту и носим га све док везица не пукне, па онда ставим други. Тако сам, на пример, имао крстиће из Хиландара и Дечана. Пред путовање у Африку отишао сам код свог свештеника по благослов у нову Цркву Светог Василија Острошког на Бањици. Отац Дејан ми је на дан поласка поклонио мали сребрни крст изузетне лепоте. Међутим, у труцкању претходних дана везица се откинула, али сам крстић наставио да чувам у торбици око паса.

Када су такву ствар узели као врхунски доказ да нисам православан, изгубио сам живце.

„Носим крст у души, а не око врата“, завапио сам. Извадио сам крстић, распарао део торбе и откинуо подугачак конац, те везао крст око врата. „Ево! Да ли сам сада довољно православан?! Зар је важно само да ли неко носи крст око врата? Ево, носим! Да ли је то сва суштина православне вере? Да ли због онога у чему се разликујете од нас, ја вас треба да не сматрам православнима?“

Људи се ускомешаше, и неста круга што ме као омча стезао. Одрешитост и храброст коју сам испољио, јер маса је на овакве речи могла да одговори и линчом, ставили су им до знања да је кап прелила чашу. Свештеник, запрепашћен мојом реакцијом, погледа у крст и само климну главом.

„Добро, можеш да приђеш извору, али ти не дозвољавам да се у њему окупаш.“

Коначна пресуда је гласила: „Напола православан“, па ће такав бити и сусрет с извором. Забранили су ми и да фотографишем, иако су то чинили други верници (мада сам успео да ухватим неколико кадрова).

Извор Нила састоји се од три засебна слапа, који се сливају у малени базен. Извориште је ограђено склепаном дрвеном оградом са вратима. Нешто даље је метална кућица подигнута изнад највећег од трију извора. Испред је непрегледно мноштво бурића и флаша свих величина и боја. Њих су донели верници, понекад препешачивши и стотине километара не би ли захватили мало свете воде и понели кућама, често својим болесним ближњима.

Са стране се гради нова црква: огромни бетонски скелет и бакарне куполе су већ постављени, али још нема зидова и фасаде. Са друге стране су две старе цркве: једна типично округла, са мноштвом стубова што придржавају настрешницу, иза којих је, чини се, безброј лукова. У удубљењима прозора, са спољашње стране на жалузинама, насликане су фреске. Друга црква је мања, изграђена као обичан квадрат али са кружном стрехом и кровом који је, што је често овде случај, наткриљује као шешир.

Даље нећеш моћи

На пространој пољани нема много људи, па ми се учинило да се гужва разишла. Упутих се ка базену ограђеном дрвеном оградом, несвестан да подозриве очи гомиле и даље помно прате сваки мој корак. У трен ока се преда мном створила руља, спремна да ме згроми. Нису желели да ми дозволе чак ни да приђем ближе извору.

Одлучан да не истрпим ову неправду, срчано сам почео да их размичем и пробијам се кроз њих. Устукнули су и пропустили ме све до врата ограђеног извора. Ту су направили живи зид: жене су почеле да вичу, мушкарци да ме благо одгурују. Дозволише ми да извор погледам издалека, преко њихових рамена, кроз једва одшкринута врата. Заправо, ништа нисам ни видео.

„Људи верују да ће неверник донети несрећу целом народу ако приђе извору“, објашњава Бемнет. „Боље је да одустанеш, овоме нема краја“. Те речи ме мало освестише. Колико је необично што ми не дозвољавају да приђем, толико је необично и моје инсистирање…

Већ сам био на ивици нерава, а мало сам се и уплашио. Нисам чак пожелео ни да уђем у цркву чија су врата била широм отворена. Брзим ходом упутио сам се ка друму.

Огорчење и љутња распламсаше се у мени таквом силином, да ми је изгледало да их могу напипати. Овамо сам дошао скрушено, као православни верник, са пуно поштовања према Етиопији и овдашњем древном православљу. Намеравао сам као пријатељ да се поклоним заједничкој светињи, а дочекан сам као државни непријатељ. Уместо да се умијем светом водом, прогнан сам као ђаво.

На путу ка језеру Тана

Бемнет и ја настављамо вожњу ка језеру Тана. Ћутимо. Побегли смо одавде брзином светлости и никога нисмо ни повезли. Једва милимо по путу крцатом људима. Препречила нам се и стока и понеки покварени аутомобил. Магарац вуче приколицу на два точка са гомилом сена високом барем два метра, која прети да се сваког часа стровали на нас. Све је мање гужве како се удаљавамо.

Прелазимо преко канала и речица. Чак шездесет река улива се у језеро Тана. Упркос мишљењима научника, народ и црква сматрају баш оно место јединим правим извориштем Нила и не пада им лако кад неко тврди да није могуће да река протиче кроз језеро одвојено од све остале воде. Моје поштовање према Етиопији је толико да сам ја, чак и у томе, и после свега, на њиховој страни.

Боли ме што они нису били мало више на мојој, мада их разумем: странци су овамо вековима навраћали углавном у освајачке и пљачкашке походе. Баш у овим пределима су Италијани градили јака утврђења, а Етиопљани су их силно нападали да би се на крају ту основало снажно упориште Селасијевих бораца за слободу.

Нисам веровао својим очима када сам касније видео како етиопска влада и туристичке брошуре рекламирају онај извор као неправедно занемарену туристичку дестинацију и охрабрују странце да ово удаљено место посете. Питам се како би се провео католик или атеиста ако су мене, православца, онако дочекали.

Док се возимо, прати нас нека необична магла: није потпуна тмуша, све се ипак види, али затамњено, као да смо стешњени у преси између земље и неба, која нас још не гњечи, али само што није. Како смо се удаљавали од извора, грану сунце и осветли пејзаж, тако да је свако дрво у даљини добило одблесак и јасну контуру. Обасјало сунце пола неба и целу земљу, као да су се рајска врата над нама отворила.

Утом наиђосмо на камион смрскан после тешког судара: нагли повратак у страхоту живота. Кабина је деформисана, а по путу разбацани џакови и расејано зрневље житарица за инџеру… Питање је да ли је возач преживео. За то не мари сунце, док небом прелама све разноврсније нијансе жуте и црвене боје.

субота, 27. април 2024.
23° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво