Сусрети и путовања – и унук Хајла Селасија зна стихове Елвиса Џи Куртовића

Пастир на врху планине који ме прими у свој дом, посластичар који је своју вештину научио као дете у породици у којој се „слатко“ знање преноси генерацијама, случајни познаник са којим стопирам по сибирским тајгама на минус педесет и пет…

С краљевима или просјацима – сусрети и пријатељства обележавају сва моја путовања. Познанства некада трају само док сам на путу али спорадични контакти преко друштвених мрежа често опстају годинама, повремено се претварајући у чврста пријатељства која обележавају цео мој живот.

Од кад је Етиопија упала у тежак грађански рат који јесте утихнуо (званично у новембру 2022), али се још увек није завршио, свакодневно причам с Етиопљанима које сам упознао током путовања, забринут за њихове животе али и за опстанак њихове државе. До краја 2022. од последица рата, глади и немогућности лечења страдало је између 600.000 до 800.000 људи, махом цивила.

Од мојих Етиопљана, највише сам био у контакту са Ермијасом Салеом Селасијем, унуком славног Хајла Селасија.

Повремено сам у току прошле године, уз његову дозволу, снимао и записивао његове приче, а нарочито ме је заинтересовала конфузија коју су у палати у једном тренутку изазвали дарови Јосипа Броза Тита.

Причали смо и о песми „Хајле Селасије“ Елвиса Ј. Куртовића, да бих сасвим случајно, такође током прошле године, у Сарајеву имао прилике да упознам и њеног аутора, а сада још једног мог „путничког“ пријатеља, Мирка Срдића.

Порекло као терет

Можда је цар Хајле Селасије завршио несрећно, али иза себе је оставио вредне, скромне и пристојне људе. Може се лако догодити да се Селасијеви потомци покажу као његова најзначајнија оставштина.

Они су бизнисмени, власници хотела, писци, политиколози, културни посленици… Медији, етиопски и светски, тек понекад пренесу какву љубавну причу или неподопштину из њиховог живота.

Хајле Селасије је имао чак седморо деце, а број унучића, праунучића и побочних сродника није лако утврдити. Ову породицу погодила су чак два егзила: непосредно пре и током Другог светског рата, под италијанском окупацијом, али и после свргавања Хајла Селасија са престола 1974. године.

Зато не чуди да чланове царске породице можете сусрести тамо где их најмање очекујете, расуте по свету, а најчешће по Енглеској и Америци, где су школовани још док је цар био на власти. Углавном су то обични људи, који живе као и сви други. Већина њихових колега и пријатеља чак и не зна да су они царског рода. Због тешких животних околности, своје порекло су често доживљавали као терет, а не као повластицу.

Судбина је тако удесила да је царев најстарији син, принц Ама Селасије чак три пута проглашаван за цара, а ниједанпут није царевао!

Први пут су га царем прогласили пучисти 1960. године, што је вероватно под присилом, прихватио, други пут револуционари, 1974, што није прихватио пошто је био ван земље, а трећи пут је, 1989. године, проглашен царем у егзилу.

Није доживео повратак на престо, а његов најстарији син данас носи титулу престолонаследника.

Соломонска династија је, према веровању Етиопљана, основана 980. године п. н. е., дакле пре више од три хиљаде година, када је краљица од Сабе посетила и у потпуности очарала библијског јерусалимског цара Соломона.

Хајле Селасије је крунисан као 225. цар у низу. Историја пак прати владавину ове лозе све до 1270. године н. е., што је седам и по дугих векова на трону без прекида.

Сервис за воће, виолет боје...

Мој пријатељ, принц Ермијас Сале Селасије, унук славног цара, сада је председник Крунског савета Етиопије. То је човек у касним средњим годинама, поносан на своје претке, али скроман и непосредан.

Свака његова реченица одише жељом да свет учинимо бољим, да се да глас малим народима, да се поштује свака заједница и сваки човек. Иако је потомак владарске лозе са дугом традицијом у земљи од стотину милиона становника, са мном разговара на ти, срдачно и непосредно.

Његов отац Сале Селасије, царев син, био је пријатељ са Титом, а из Музеја Југославије доставили су ми чак и списак поклона које му је Тито, поводом женидбе, упутио. Председничка документација пружа неочекивано сликовито сведочанство у виду детаљног описа размењених поклона.

Тако је Тито за свадбу Салеу 1959. године послао „сервис за воће виолет боје са уметничком гравуром 'Сунчев систем' (рад Голдонија) за 12 особа, из 13 делова“, ту је идриска чипка, сет гарнитура за 12 особа из 26 делова, ажур и вез...“ Тито је својом руком написао и мишљење о овом поклону: „Није баш велики дар, али се може послати, Т.“

Добио је Сале и златну табакеру тежине скоро 200 грама, те слику Пренос тешких рањеника Мате Зламалика. Поклоне је добијало мноштво чланова царске породице, па чак и особље, многи који су се разним поводима затекли у Титовој близини.

Време је однело и цара, и царевиће, и поклоне. Но, принц Ермиjaс Сале Селасије живо се сећа прохујалог доба. Памти да је свог деду видео последњи пут кад му је било четрнаест година.

"Посећивали смо заједно сиротишта, школе за слепе, тек отворене болнице, фабрике текстила, широм земље. Пратили смо га и на догађајима везаним за полицију и војску, али и за морнарицу у данашњој Еритреји. За дете и тинејџера то су били упечатљиви тренуци. У сећању су ми нарочито урезане посете Њ. В. енглеске краљице Елизабете II и Јосипа Броза Тита. Имао сам свега шест година када је дошла енглеска краљица, тек осам када сам упознао Тита, којег сам нарочито добро упамтио пошто је дошао са много поклона. Претходно је мој отац са дедом био у Југославији, тако да је Тита већ добро познавао. Мој деда је чак девет пута био у твојој земљи!", одушевљено ми говори принц.

 … и 32 флаше жестоког пића

Принц Ермијас ми је једном приликом причао како никада неће заборавити кола препуна дарова које је Тито послао за њихову породицу.

"Моја мајка је добила један мали пакет, а ја сам добио огроман поклон, толики да су га носила двојица људи! Био сам запрепашћен, питао сам се шта ли би то могло бити… А мој пакет је био препун најразличитијих врста алкохола, док је мајка на поклон добила мали транзистор, радио који је тад био веома редак. Она је одмах, наравно, рекла да ћемо поклоне да заменимо.

Држао сам тај радио много година покрај свог узглавља. Тако сам, иако дете, сачувао веома лично и драго сећање на Титову посету", сећа се он. Проверавајући у документацији Музеја Југославије закључио сам да се ради о 32 флаше жестоког пића, дару који је у евиденцији Музеја Југославије наведен као поклон цару 1968. године.

Унук Селасијев, Ермијас, памти да је његов деда волео природу, животиње, и да проводи време са својим унуцима.

"Чак смо имали мали зоолошки врт у палати", памти. "Нарочито су му били драги коњи и имао је скромну ергелу покрај палате. Уживао је у вечерњим шетњама, у којима смо га и ми пратили. Волео је да плива. Сам би ушао у море и предавао се таласима док смо га ми чекали на обали. Био је исркени православац. Редовно је ишао у цркву, а сваки дан је имао своје молитвене ритуале."

Живот у емиграцији

Емигрантске дане, време егзила цара Селасија и срећу кад је поново добио етиопско држављанство, принц описује овако:

"Кренуо сам у школу у градићу Бат у Енглеској кад ми је било једанаест година. Мој деда је тамо био у егзилу током италијанске окупације, а мој отац после дедине смрти. Невероватно је са колико топлине се тамошњи људи и данас сећају мог деде. Чак ми је и принц Александар Карађорђевић причао са топлином како је Хајла Селасија сретао у Вашингтону.

Моји блиски рођаци су са Александром ишли у школу. Занимљиво је да је двор у којем он сада живи био запуштен када су га преузели комунисти и да је реновиран како би мој деда у њему одсео. Ако икад дођем у Србију, веома бих волео да посетим тај двор и у њему принца Александра. Чуо сам толико дивних прича о Београду. Можемо да обновимо старе везе, да створимо нове, да будемо једни другима оно што јесмо – истински пријатељи.

После преврата је много чланова моје породице провело у затвору седамнаест година, а ми који смо емигрирали били смо персоне нон грата. Не могу ти описати колико сам био срећан када су ми вратили етиопско држављанство и омогућили ми да будем обичан грађанин Етиопије! Педесет година сам живео ван земље, у другачијем свету.

Сада ми је живот расцепљен између Вирџиније, близу Вашингтона и Адис Абебе.Моја породица и даље поштује стари царски устав. По њему је наследник трона најстарији син најстаријег сина Зара Јакоб који такође живи у Адис Абеби, и то нико не доводи у питање. Ја сам девети у наследном реду."

Од игнорисања до растафаријанаца - ко верује да је Селасије бог?

Принц Ермијас у нашим разговорима примећује вишедеценијско игнорисање националне и државне историје у Етиопији.

Али и контрадикторности у односу према његовом деди и периоду етиопске историје у којем је он имао најзначајнију улогу. С једне стране потреба да га избришу из памћења, с друге – обожавање.

"У Београду постоји барем мала улица названа по мом деди, дочим у Адис Абеби имамо булеваре који се зову по Титу, Черчилу, Гандију – али баш ниједну по деди.

Годинама нису биле дозвољене књиге ни текстови о владавини Хајла Селасија, па је чак законом било забрањено поседовање његове слике! Они који су је имали, могли су да заврше у затвору.

Изненађује ме, међутим, колико је данас младих Етиопљана који желе да сазнају о својој прошлости и са којом топлином ме обасипају.

Још једна занимљива тема свакако су растафаријанци – људи који верују да је мој деда Хајле Селасије божанство! Много су ми драги, са појединим оснивачима тог покрета сам се дружио као тинејџер.

Мој деда је увек истицао православље и да је посвећени православац. Довео је православну цркву на Карипска острва. Веома је жива православна делатност у Кингстону, главном граду Јамајке, коју посећује и много растафаријанаца. Постоје православне цркве у Тринидаду и Тобагу, на Барбадосу...", набраја принц. 

"Цар је растафаријанцима покушао да пружи осећај поноса, историјске утемељености и припадности. Отпор према хришћанству присутан је због отпора према колонијализму који је ширио хришћанство, а то се мора разумети", трудећи се да све и сваког разуме, говорио ми је принц у једном од наших разговора.

О уставним решењима и високим ценама

Причали смо и о тренутној ситуацији. Завршетак грађанског рата, претња од распада државе и сецесија северних провинција, односи са Сомалијом…

Етиопија је за изградњу свог правног система користила правни систем СФРЈ. Тако је у Устав увела исту одредбу која је правно омогућила распад Југославије, о праву чланица федерације на самоопредељење до отцепљења. Ово је била тема о којој је представник Србије, професор права Оливер Антић, разговарао са судијама у Адис Абеби када је посетио њихов Уставни суд 2017. године.

Председник суда је толико био заинтересован за ову тему да је чак изразио жељу да посети Србију или да се пошаље тим етиопских стручњака како би на примеру Србије и Југославије предупредили сличне сценарије у Етиопији. Нажалост, криза је избила управо онако како су се највише плашили. Принц и о томе има своје мишљење:

"Важећи устав је поделио земљу по етничким линијама, што је била темпирана бомба, експлозија само питање тренутка. Опстанак јединствене Етиопије још увек је непредвидљив. Процене УН су да је током прве године сукоба који су почели 2020. године, расељено око девет милиона људи, док је помоћ, што због рата, што због суше, потребна за чак 29 милиона становника.

Само у једном региону сравњено је са земљом 15.000 школа! Замисли последице толике деструкције, нарочито за сиромашну земљу која једва храни своје становништво. Али, да будем искрен, рат се не осећа у Адис Абеби. Као да се то све догађа на неком сасвим другом крају света... Једино је цена потрошачке корпе постала незамисливо висока са људе са просечном платом."

Етиопија би требало да буде суперсила Африке, уверен је принц. У једном тренутку, каже он, била је на добром путу, градило се на све стране, туризам је цветао, људи су били пуни наде. Рат све зауставља и уништава. Нажалост, Етиопију је обузело безнађе, неизвесност.

Принц је очајан што једна од најстаријих цивилизација света сада "спаљује сопствену кућу":

"Етиопија је у рату сама са собом. Етиопија је некад била предводник мирнодопске политике, помагали смо у решавању туђих проблема, а сада позивамо свет да нама реши проблеме. Сва наша моћ, историја, ресурси – уместо да буду инспирација народима широм света, све се то урушило само у себе. А прва жртва рата је знање, јер ко ратује, тај нема времена да се усавршава."

Сарајевски Елвис и цар Азије и Африке

Када ми је царев унук, принц Еремис Сале Селасије поменуо да зна стихове песме „Хајле Селасије“ сарајевске групе Елвис Џи Куртовић и Метеори био сам изненађен. Увек сам се чудио шта би Елвису Џи Куртовићу (тј. Мирку Срдићу) да напише такву песму – али толико певљиву и са тако добрим ритмом да ју је дивно слушати!

И слушао сам је, док сам се возио расклиматаним етиопским аутобусима по удаљеним гудурама земље.

Обукао сам бијелу капицу/И црвени шал/Учитељ је рекао/Долази нам цар/Пуно људи чекало је/Госта из даљина/Чаршијом да прође/Црна лимузина/Хаиле Селасије/Цар Африке и Азије/Хаиле, Хаиле/Хаиле Селасије/Прошао је мирно/Гледајући свијет/Ухвативши тек понеки/Поклоњени цвијет/Због њега су расте/Зарасле у красте/Због њега су нене/Себи сјекле вене/Био је то диван човјек/Омиљеног лика/Мудар као Ганди/И лијеп као слика/Од свих наших пријатеља/Био је највећи/Водио свој народ/Богатству и срећи.

Начуо сам одавно да је иронијски интонирана, да се заправо односи на Тита, али сам, попут већине младих људи из моје генерације, наивно веровао да је прави цар њен јунак. Данас се можда и превише директно каже оно што се мисли, па је чудно да мораш уз посебан умни напор да тумачиш песму коју чујеш на радију.

Нарочито ми је задовољство приредио Елвис, када је отворено, искрено, као да смо одувек пријатељи, током моје прошлогодишње посете Сарајеву, пристао да разјасни све што ме занима о овој песми. Дајем реч Елвису.

"Е, драги Викторе,

Испод сваког нивоа је да писац објашњава 'шта је писац хтио да каже', али пошто сам ја испод сваког нивоа... ајде да вам објасним! Што се тиче ове пјесме она је као и све моје пјесме – плагијат. Настала је на основу пјесме 'Чекајући пријатеља' од Ролинг Стоунса. Када сам је показао брату, рекао је: Што је глуп овај стих – због њега су расте зарасле у красте – као да га је Бајага написао, звучи као оно његово – пилуле за лилуле. Ја Бајагу ретко срећем, једном у десет година, и када смо се видели одмах ми је рекао: Јој што ти је добар онај стих, због њега су расте зарасле у красте.

Иначе, кад се пјесма појавила, отац једног нашег члана нам је рекао: Јој, шта вам је, дјецо, па није он био добар, он је све паре покр'о од донација за своју државу, а људи су тамо умирали од глади. Није он био тол'ко добар, ова вам пјесма ништа не ваља.

Интересантно је да сам једном упознао Африканца који је радио у Загребу као монтажер, и једном ми рече: Ја сам радио спот за твоју пјесму Хајле Селасије. И ја му кажем: Да ли ти, као човјек који је тек научио наш језик и дошао из Африке, да ли ти стварно конташ о коме се ради у овој пјесми? И он је рекао: Наравно да контам. Ради се о другу Титу.

Ето мој, Викторе!

Пјесма је настала спонтано, као реакција на популарност реге музичара Бобa Марлија који такође има пјесму о Селасију.

Када је падала радиоактивна киша после несреће у Чернобиљу, долазио је у Југославију неки лидер из арапских земаља, можда Гадафи, ко би се сад тачно сјетио... Тек, тјерали су дјецу да изиђу на улицу да га дочекају и да му машу по тој киши.

Наравно, дјеца баш и не знају коме све машу, за њих је све то само игра. Моју мајку је то много разбјешњело, говорила нам је: Које год говно да дође, изводе дјецу, треба за мртвог Тита дјеца да умиру.

Све то ме је мотивисало да напишем пјесму о Селасију, а заправо о његовом пријатељу Титу. Као мали, ја сам лично дочекивао Маршала у Сарајеву и, попут осталих, бацао сам на њега цвијеће и он је ухватио баш мој цвијет! Отуда онај стих 'ухвативши тек понеки поклоњени цвијет'.

'Због њега су нене себи сјекле вене.' Нене је израз за старије муслиманке. Кад сам писао ту пјесму, био је један филм о Гандију и међу много публике, што млађе – што старије, било је и много нена. Брзо смо схватили да су оне тамо дошле зато што су мислиле да је Ганди, као и Насер, био муслиман! Тако им је, ваљда, изгледао. Занимљиво је да су, кад је касније долазио неки популаран глумац из турских сапуница, написали наслов: 'Због њега су нене себи сјекле вене'.

Многи разумију само ниски хумор, ми смо направили иронију на мало другачији начин. Цијела пјесма је настала као велика иронија и сарказам.

Када смо пјесму донијели у Дискотон, тражили су нам да промијенимо стих 'мудар као Ганди, лијеп као Насер'. Нама до тога није било нешто нарочито стало, тако да смо прихватили да Селасије баш не мора да буде лијеп као Насер, већ само 'лијеп као слика'.

Међутим, како су они били смотани, послали су погрешан снимак у фабрику која је производила касете, тако да је на касетама остала првобитна верзија, док је цензурисана објављена на плочи.

Ми смо се шалили како су међу нашим пријатељима све и свако – од 'његовог царског величанства, цара царева, господара господара, освајачког лава јудејског племена изабраника Божјег' Селасија, каква му је била титула, до људождера Бокасе.

Била је позната та сцена када је француски предсједник Валери Жискар отишао у прву службену посјету цару у Централноафричкој Републици. Бокаса му је пришао, загрлио га и назвао га 'рођаком'. Предсједник, нашавши се зачуђен у чврстом загрљају цара, узвратио је ријечима: 'Захваљујем свом драгом рођаку и пријатељу.'

Када су касније кренуле да круже гласине како је цар волио да поједе и гостима послужи своје политичке противнике, те да искоришћава жене и пријатеља и непријатеља, али и да једе мозак мале дјеце, настало је много пошалица на рачун Жискара и његовог 'рођака': 'Ђе ти је рођак, чујеш ли се са рођаком?', и слично.

Мени је сада драго да је Тито ишао у све те земље. То су континенти који су се будили и прелазили у модеран свијет, а Покрет несврстаних је изванредан пројекат. Али, у том моменту сам био млад, тежили смо Западу, и било ми је то све смијешно.

Били су ми они сиромашни комични, као и ми уосталом. Историјска дистанца учинила је да се поглед на ствари промијени, да несврстане веома поштујем. Супротставили су се фашизму, хтјели су да направе неки бољи свијет. Ја сам се као млад само спрдао, и сад ми је жао.

Међутим, како данас млади не контају да сам се том пјесмом само зезао, можда ће она проћи као и Покрет несврстаних. Тако да ме ипак није срамота пјесме у којој сам се шалио са другом Титом и Хајлом Селасијем, а опет – нисам баш требао.

Рокери су ту да се спрдају, али знај, има ту сад и дубоког поштивања", ту Мирко Срдић завршава своју причу о једној песми.

Питао сам више од двадесеторо младих о чему ова песма заправо говори и – нико није знао! Штавише, мишљења су се драстично разликовала – од тога да је то жал за старим добрим временима, до тога да је то критика Титовог односа према Селасију.

За већину је очигледно оно што и пише у тексту – песма слави нашег пријатеља, цара Етиопије. Шта је важније: шта је писац хтео да каже, или шта је рекао? Ја сам и по овом питању несврстан.

У Новом Београду још увек расте дрво које је посадио цар лично – у Парку пријатељства. А „неки нови клинци“ и даље слушају Елвисову песму о Хајлу Селасију, мада све ређе, и мада и не знају ко је он.