Чија је Титова кућа у Адис Абеби – усуд царског поклона

Високи зид као да је оградио време а не простор, па се чинило да су Тито и Селасије још увек живи, као да седе у башти и испијају виски у палати у центру Адис Абебе, коју је Селасије узео од рођене сестре и поклонио свом другу Титу, да има где да борави кад му маршал дође у госте.

Како Тито није често путовао код друга цара, одлучио је да се ту отвори југословенска амбасада, која је, после распада земље, постала Амбасада Србије. Деценијама касније, чувена Титова кућа у елитном делу Адис Абебе постала је узрочник једног од највећих дипломатских скандала из времена модерне историје односа Етиопије и Србије.

У улици која носи име по Јосипу Брозу Титу

Памтим да сам је једва пронашао. Налази се, ни мање ни више, него на – Булевару Јосифа Броза (са ф!)! Очекивао сам да ће сви знати где се та улица налази, али нисам био у праву – улицу, просто, не знају по том имену. Етиопљани иначе не користе називе улица у сналажењу, већ друге одреднице попут локација продавница, институција, раскрсница...

Али, за Тита и те како знају. Када их упитам ко је Тито, кажу да је био маршал и да је био на равној нози са њиховим царем, те да је природно што су се дружили, једнак са једнаким. После свих ових година свог цара уважавају и воле, иако су га убили, што ме подсећа и на нас и на многе друге народе који оно што имају цене тек када изгубе (или погубе).

Док је на улици бука, док тутње аутомобили и разноразне машине из околних грађевина, у дворишту амбасаде влада потпуна тишина. На огромном травњаку, у врту налик на градски парк, угледах велику корњачу како мирно пасе.

Једва је подигла главу, тек да обзнани да је приметила улазак странца.

Касније ми рекоше да, откад је зграда Амбасаде Србије подигнута, ту станује пар корњача са потомством, које знатижељно прилазе двоношцима кад их опазе.

Двоспратна Титова вила, изграђена насред дворишта, са сведеном архитектуром која, ипак, није без украса, личи на летњиковац неког милионера, руку на срце, помало застарео. Застава ме је подсећала где се налазим, с поносом сам корачао српском територијом у Адис Абеби.

Искрени осмеси и срдачност двојице лидера доминирају на фотографијама Тита и Селасија, окаченим по зидовима. Час се грле или рукују, час су на неком подијуму са заставама док народ у делиријуму тапше својим вођама, час Селасије даје орден Титу, па Тито Селасију, поздрављају се у ставу мирно, стоје у колима док пролазе кроз шпалир одушевљених грађана, вероватно баш у Београду, са мојом тетком која усхићено маше заставицом…

Занимљиво ми је и сећање славног фотографа Стевана Лабудовића, који је пратио Тита и током једног сусрета са Селасијем. Лабудовић је тврдио да се по ставу, гестовима и понашању двојице лидера видело да је цар Тита веома уважавао, штавише да је у том односу Тито био доминантан.

Током посете попришту Битке код Адве (1896), када су Етиопљани до ногу потукли италијанску војску и окончали њихове колонијалне снове за више деценија, Тито на глави носи шубару од накострешеног лављег крзна, са мноштвом китњастих украса, у леву руку је узео два копља, а у десну афрички штит који му је, очигледно, лично цар даровао. Обојица су насмејани, види се, од срца.

На првом спрату се, уз остале, налазила канцеларија амбасадора, док је приземље нарочито пространо и светло, са огромним прозорима, великом салом и врло мало намештаја.

Плава и бела гарнитура за седење у старинском нобл стилу, иако купљене пре више деценија, биле су лепо очуване и чинило се да простор изгледа господски. Велики дрвени конференцијски сто, премда стар пола века, у одличном је стању, а чињеница да су за њим седели Тито и Селасије давала му је посебну важност и историјски значај.

На зидове је у међувремену доспело и понеко уметничко дело из Србије, а нарочито ми се допала једна слика стилизоване рибе, коју је врхунски урадио Лазар Вујаклија. Ту су и српске гусле, Титов сервис за ручавање, још понеки предмет и постер тек да учини да се у далеком свету наш грађанин могао осетити поносно, али и као код своје куће.

„Ми смо толико изузетних пројеката и активности имали у Етиопији, не само док је Тито био жив, него све донедавно“, причала ми је некадашња отправница послова у Адис Абеби, госпођа Анета Ђермановић.

Титу су слетови организовани и у Етиопији

Тако ми је споменула да су на пример, организовали посету потпредседнице, затим и председнице Афричке уније Београду, те председника Србије Самиту Афричке уније.

Госпођа Ђермановић је договорила и састанак Роберта Габријела Мугабеа (1924 - 2019) са Иваном Мркићем, који је у то време био наш министар иностраних послова. 

„Присуствовала сам том састанку“, наставља она, „и била изненађена како се Мугабе сећа сарадње у време Тита, чак тачних детаља као што су имена и презимена не само саветника, већ и људи који су ту били у пролазу...“

Анета Ђермановић ми је говорила о томе колико смо били присутни у Етиопији.

О томе је, говорио податак да је кувар у нашој амбасади, чистокрвни Етиопљанин, одлично говорио српски, а није знао ни реч енглеског. Толико је деценија радио са нашим фирмама и амбасадама да је и сам волео да каже како је сасвим довољно говорити српски да те цео свет разуме!

Титово време се памти и препричава у Етиопији и због спектакуларних слетова организованих када би маршал долазио. Током једног таквог догађаја улицама Адис Абебе је протутњало чак две хиљаде етиопских коњаника, да би затим уследило показивање ескадриле бомбардера и ловаца који су изводили маневре на небу изнад Селасија и Броза.

У једном тренутку су, чак, на небу исцртали југословенску петокраку и етиопску круну, као и реч „Тито“. Мало је рећи да је Броз био одушевљен, а била је одушевљена и цела престоница, што Брозом, што спектаклом, а то се не заборавља.

Замишљам како се одушевљеном Титу представљају људи из Селасијеве свите.

Рецимо, немачки изасланик за Балкан, предратни нацистички градоначелник Беча Херман Нојбахер, могао је  да се представи овако:

Добар дан, ја сам Херман Нојбахер, лично сам разговарао са Хитлером и Рибентропом о томе како да вам дођемо главе, како да вас све поробимо ако већ не можемо све да вас побијемо... А ја сам организовао и сарадњу четника и партизана, и де факто управљао Србијом у време Недића и маштао о томе како лично Вашу главу носим Хитлеру у Берлин, као Милош Карађорђеву у Истанбул. А сада сам само архитекта, саветник цара, баш лепо што сте ме пустили из затвора. Градим Адис Абебу. Ако Вам нешто затреба, слободно ми се обратите.

Како било, оно што су историјске чињенице, Нојбахер је био ухапшен у Србији, осуђен на смрт, потом на 20 година затвора због ратних злочина, да би 1952. године био пуштен на слободу због лошег здравственог стања. Познат је по својим мемоарима у којима детаљно говори о прогонима и убијању Срба и о томе како су Немци у више наврата тражили од Хитлера да обустави дивља убијања српске мањине у Хрватској.

Да је свет мали, то је и Тито морао да схвати, па макар и у Адис Абеби, чије му је кључеве симболично уручио сам цар. Или у Еритреји, где је постојала колонија српске четничке емиграције.

Тек, извештаји кажу да су се Нојбахер и Тито срдачно поздравили. Ко би, у гостима код цара, док саставља тајне уговоре, посматра слетове и испија жестока пића, био злопамтило! Познато је и да је између Југославије и Етиопије потписан тајни уговор о сарадњи. А цар је Брозу ставио сав луксуз на располагање, чак и своја лична спаваћа кола са дивним салоном.

У канцеларији Орете Новаковић Јовановић

Када сам ја овамо дошао, цела амбасада била је једна особа - госпођа Орета Новаковић Јовановић, тадашња отправница послова у српској амбасади у Адис Абеби, данас, конзул у Амбасади Србије у Белгији. Био сам изненађен како једна особа може да одржава тако беспрекоран ред, са веома мало локалног особља.

У њеној канцеларији упознао сам се и са Попом, Драганом Попадићем, тренером фудбалског клуба у Адис Абеби „Етиопска кафа“, названог тако зато што су га основали радници фабрике кафе.

Чак је и заштитни знак клуба стари земљани ибрик за кафу, офарбан при дну у боје фудбалске лопте.

То је један од бољих клубова локалне суперлиге, а Попадић је Етиопљане хвалио као добре и страствене играче, као велике посвећенике фудбалу, са значајним потенцијалом. Овај клуб је био наклоњен српским тренерима, па је после Попадића дошао Небојша Вучићевић, а после њега Коста Папић.

Но, највеће изненађење била је тамнозелена „лада нива“ уредно паркирана испред улаза у зграду! Пошто сам „ладом нивом“ прошао више од 50.000 километара, возећи је од Косова до Лондона, потом од Косова до Владивостока и укруг око Црног мора, све до Ирака, то ме је нарочито озарило.

Да узбуђење буде веће, на "лади" су се налазиле ознаке БиХ и Србије, са специјалним одобрењем за паркирање на паркингу Афричке уније!

„Амерички дипломата купио је ,ладу ниву‘ током своје претходне мисије – у Босни и Херцеговини! Како су аутомобили у Етиопији изузетно скупи, а он је имао могућност слања аутомобила контејнером, ладу је послао да му служи у Адис Абеби, а затим сам је ја откупила од њега“, причала ми је Орета, срдачно се осмехујући.

Ем белкиња, ем дипломата, ем жена, ем у Африци, ем вози америчко-руску „ладу ниву“ и то са босанским ознакама, у Етиопији! Каква сцена! Каква жена!

Већ сама чињеница да се усудила да вози по Адис Абеби довољно говори о њеном храбром духу на чијим плећима је више година био скоро целокупан рад нашег дипломатског представништва.

Током једне од посета, Селасије је шефу Титовог кабинета поклонио књигу својих говора и потписао је. Како већ случај уме да се поигра, сведочи и та књига, коју су наследници моћног службеника бацили у ђубре, не марећи ни за Селасија, а још мање за његове говоре.

Марљиви Роми извадише књигу из контејнера и понудише је, преко пријатеља, Музеју књиге и путовања Удружења Адлигат. За три хиљаде динара (око двадесет и пет евра) Хајле Селасије угнездио се на трон наше етиопске збирке, а у којој му је, изгледа, једино загарантовано почасно место у Београду. За постојање ове збирке књига о Етиопији, рекао бих највеће и најзначајније у југоисточној Европи, велику захвалност дугујем Орети Новаковић Јовановић. Она је нашла начин да ми помогне да неколико десетина килограма књига које сам купио на свом двомесечном путовању по Етиопији - пребацим у Београд.

Познато је да је цар Хајле Селасије у једном тренутку замолио Тита не само да му пошаље личног саветника, већ и да наши стручњаци упрaвљају етиопском спољном трговином! Нудио је то Селасије и другима, тражећи помоћ за своју сиромашну земљу широм света, али је највећу подршку добио од Тита.

Чак је 1954. године у Адис Абеби основано мешовито предузеће Југоетиопија А.Д., у које је Југославија уложила више стотина хиљада долара. Циљ оснивања овог предузећа било је повећање трговинске размене, али је заправо то, заједно са плаћеним царинама, била нека врста донације југословенске владе Етиопији.

Фирма је основана на иницијативу Етиопљана, али је целокупан рад финансирала Југославија. Као извор података за овај текст послужио је научни рад Посета Јосипа Броза Тита Етиопији 11–24. децембар 1955, Милутина Д. Живковића (Архив бр. 1-2, Архив Југославије, Београд, 2018).

Наиме, цар је имао и улицу у Београду, и то у центру. Садашња улица краља Милутина носила је његово име, али је 1992. одлучено да је цар изашао из моде. Како се постепено старе вредности враћају, 2019. одлучено је да се једна улица назове по цару.

Царска реч - Титова кућа никад није укњижена на Југославију 

Овога пута је изабрано насеље Зуце, и малена, на мапи једва видљива уличица, која чак није у самом насељу, већ у његовој околини, међу њивама. Градски оци као да су имали смисла за иронију, па су етиопског цара сместили тако да се улива са једне стране у Светог Јована Крститеља, а са друге у Улицу солунских ратника.

Чинило ми се да је то недолично, то сокаче на периферији. Но, није ме мрзело да одем до ове улице, где ме је дочекао најлепши залазак сунца који сам видео у Београду. Авала се ту цела види, сунце поиграва око Авалског торња а поља и зеленило одишу свежином, исконском лепотом. Брзо сам промено мишљење: можда би цар баш овакву улицу желео, уосталом Авалу је неколико пута походио, а улицу је добио овога пута не по наредби Тита, већ по жељи мештана.

„Амбасада је, дакле, била поклон Хајла Селасија Титу, да би се он овде осећао као код куће”, подсећала ме је Орета Новаковић Јовановић у нашим разговорима.

„Цела Адис Абеба ову зграду зна као Титову кућу.“

И, знатно тишим гласом, напомињала је да је настао огроман проблем око власништва.

Селасије је изгледа издао интерни указ, или можда чак само рекао да се објекат да на поклон, а наши људи нису одмах тражили потврду, царска је царска, нису рачунали да се и царска реч може оспорити...

Онда је цар настрадао, а касније власти нису биле ажурне да поступе по нашим захтевима и имовину укњиже на Југославију.

Амбасада се налази у елитном делу града, локацијски има једну од најбољих позиција у целој земљи. Сви су нам завидели на локацији и на историји, а нарочито су Немци отворено показивали завист. Многи су молили да уђу у зграду као у музеј, да ту доведу своје пријатеље и рођаке у посету.

Иза зграде је етиопска председничка палата, са једне стране је премијерска зграда, са друге хотел Хилтон, а преко пута седиште Економске комисије УН за Африку.

Једини доказ да амбасада нама припада још од 1959. године, јесу исечци из старих етиопских новина, у којима се наводи део из Титовог говора где се захваљује цару на поклону. Веома је вероватно да царски указ постоји и да се чува запечаћен у некој од архива, али етиопске власти избегавају да тај документ потраже. Занимљиво је и да је наша амбасада плаћала рачуне за струју и комуналије на своје име, што у Етиопији није могуће уколико се ради само о корисницима простора, без права власништва.

За зграду Амбасаде - јахта

Пронашао сам податак да је Тито разматрао, вероватно у знак захвалности за зграду Амбасаде, да се Селасију поклони стан у Дубровнику, али се од тога одустало. Информације о овоме пружио ми је господин Момо Цвијовић, музејски саветник Музеја историје Југославије у пензији, специјализован за Титове поклоне.

Онда му је поклонио јахту „Брионика“, коју је саградило бродоградилиште у Пули, па отуда мит да му је подарио земљу или вилу на Брионима којој се не може ући у траг.

Смењивале су се дипломате, барем петнаест амбасадора, а Амбасаду нико није дирао, чак ни Селасијеви најљући противници, све до распада СФРЈ. А то тек компликује ситуацију, зато што је зграда предмет сукцесије. У тешкој, компликованој процедури поделе имовине, та амбaсада је додељена Србији.

Први захтев за повраћај зграде појавио се после смене комунистичког режима 1991. године. Демократске власти нису цениле издашну подршку наше државе пуковнику Мангистуу, којег су оправдано сматрале злочинцем, и врло брзо су одлучиле да угасе своју амбасаду у нашој земљи што је увелико улазила у грађански рат. Како су они своју зграду вратили нашој држави, тражили су да и ми вратимо ону у Адис Абеби, уколико немамо доказ да је у питању поклон. Дипломата Данило Милић наводи да се 1992. године пожалио на Етиопљане Салиму Ахмед Салиму, генералном секретару Организације афричког јединства, раније танзанијском министру и премијеру, током његове посете Гвинеји.

Организација афричког јединства, данашња Афричка унија, најзначајнија међународна организација афричког континента, формирана је на позив Хајла Селасија 25. маја 1963, који се данас слави као Дан Африке. Српске дипломате тврде да је Селасије овај дан изабрао због Титовог рођендана. Споменик Селасију се налази испред зграде Афричке уније у Адис Абеби.

„Салим је рекао да би била иронија да нам се одузме зграда која је поклоњена, после свега што смо урадили за Африку“, пише Милић и додаје да је Салим обећао да ће разговарати са премијером Етиопије, те да после ове интервенције није било проблема све до 2010. године.

Етиопљани су у једном тренутку захтевали да заузврат добију на поклон зграду у Београду. Сукцесија имовине СФРЈ, нарочито амбасада, урађена је на штету Србије, пре свега зато што је велики број амбасада СФРЈ у свету добијан на основу размене са Београдом. То, наравно, није узето у обзир када су договаране расподеле међу државама наследницама СФРЈ.

Наше министарство је покушало да им изађе у сусрет, али непримереном, чак непристојном понудом. Етиопљани су своју зграду у Београду вратили нашем ДИПОС-у када су амбасаду затворили. У међувремену су је представници Милошевићевог режима на правно легалан, али сасвим сигурно неморалан начин отуђили и претворили у приватно власништво.

Када су Етиопљани захтевали да им се или врати та зграда или да им се додели друга слична, добили су понуду од српске стране да преузму зграду конфисковану неком криминалцу.

Оружани напад на територију Републике Србије

Етиопљани нису били одушевљени и тако је све остало да виси у ваздуху. Када сам ја посетио Амбасаду Републике Србије, проблем је био очигледан, сви су били веома забринути, али нико није могао да предвиди шта ће уследити, нити сам ја могао да претпоставим како фотографисањем наше aмбасаде и дворишта стварам историјски значајне фотографије, један од последњих трагова о тој згради и пријатељству окренутом наглавачке.

Док су корњаче мирно спавале, а српски амбасадор Александар Ристић проводио одмор у Београду, етиопске власти су извршиле прави бандитски упад у зграду!

С обзиром на то да се формалноправно ради о територији Србије, можемо рећи да је дошло до оружаног напада на нашу територију! Изазвали су прворазредни дипломатски скандал светских размера, пошто је такав упад незабележен и невиђен у светској дипломатској историји, чак и међу најљућим непријатељима.

То се догодило 23. октобра 2020. године, на дан који ће црним словима остати уписан и упамћен као крупна црна мрља у билатералној историји наших држава. Етиопљани су на силу изгурали домара (о животу корњача не зна се ништа до дана данашњег), а оно што је нарочито скандалозно је њихов упад у канцеларију амбасадора, обијање дипломатског сефа, претурање по дипломатској архиви, преписци и личним стварима амбасадора...

Тиме је прекршена не само Бечка конвенција, већ сви дипломатски узуси, али и елементарне норме пристојног понашања и поштовања. На крају су ствари из Амбасаде одложили у крајње непогодан магацин где је већи део, пре свега историјских драгоцености, пропао.

Етиопљани су својим непримереним потезима успели оно што ником није пошло за руком: ујединило се свих шест република бивше СФРЈ у протесту и захтеву да се ситуација врати у пређашње стање.

Од тада су односи наших држава сведени на отправнике послова, а пред нама је велико искушење: како даље? Зар ће заиста овако завршити две пријатељске земље, једна од најзначајнијих земаља Африке, са више од сто милиона становника, и њен једини прави пријатељ у Европи? Како да се реши овај тежак проблем?

Пребијање дуга за оружје Косовом

Није једини. Постоји и етиопски дуг за оружје које је СДПР испоручио овој земљи још педесетих година, у износу од преко сто милиона долара, уз најмање још толико трошкова спора и камате.

Медији су сензационистички објављивали како Етиопљани уцењују да ће признати Косово уколико ми будемо потраживали тај дуг.

Истина је да су они неку врсту претње изразили на веома суптилан начин, реченицом да никада нису и неће признати независност Косова, али да ми не показујемо узвратно разумевање за ту њихову позицију.

Међутим, у Унеску не само да су гласали против пријема Косова у ову организацију, већ су у Паризу анимирали целу афричку групу земаља. За решење овог проблема би требало користити модел који су Руси користили са Алжиром, познат у трговинском свету, а то је да се отпис старих дугова услови новим пословима, тако да се дуг, фактички, наплати кроз нове ангажмане. То је урадила сарајевска фирма „Електроинвест“ која и данас спроводи електрификацију Етиопије. Иначе, као једној од најсиромашнијих земаља света, Етиопији су сви опростили старе дугове, пре свега чланови Париског клуба, што су, уосталом, учинили и Србији.

Не може се наћи пример да неко њима није отписао дуг из тог периода, било државни било приватни. Овај дуг се води као дуг приватне фирме, иако је компанија у државном власништву, и ми јесмо добили двостепену арбитражу. Аргумент српске стране је да постоје и потраживања коопераната, која бисмо ми морали да платимо и ако се дуг отпише, мада је питање колико тих фирми уопште данас постоји. У сваком случају, неопходно је да се овај проблем на међудржавном нивоу реши, да би наши дипломатски и сваки други односи могли даље несметано да се развијају.

Етиопија је била друга држава на афричком континенту са којом смо успоставили дипломатске односе, после Египта.

Селасије, иначе почасни грађанин Београда од 1954. године, једном приликом је изјавио како је „једино Југославија помогла развој Етиопије без икаквих посебних интереса“.

Не могу да се отмем утиску како би било занимљиво кад би Тито и Селасије могли да виде цео овај циркус…