Izvorište Nila – nije za napola pravoslavne

„Da li si siguran da želiš da idemo baš do izvorišta Nila? To je najmanje tri sata skretanja sa glavnog puta u jednom pravcu. Ceo dan ćeš na to potrošiti… A izvor je mali…“, odgovara me Bemnet.

„Ali, to je vaše svetilište, a ja sam takođe pravoslavac. Ako je sveto vama – sveto je i meni. Idemo da se poklonimo izvoru!“, odlučujem.

Ogranak puta se pruža preko ispaša, između velikih stada krava i koza, ka selu Sekela.

„Tamo se nalaze tri izvorčića, na po dvadeset metara udaljenosti. Spajaju se stvarajući potok koji se uliva u veliko jezero Tana. Naš narod veruje da potok narasta u jezeru, ali i dalje teče nezavisno od sve druge vode što ga okružuje, i na drugi kraj izlazi kao – Plavi Nil! Idemo ka jednom od najsvetijih etiopskih mesta, jer ta voda dolazi ne iz zemlje već sa neba i hrani pola Afrike“, ponosno će Bemnet.

Plavi Nil izvire iz jezera Tana i vijuga sve do Kartuma, glavnog grada Sudana, gde se sjedinjuje sa Belim Nilom u gigantsku reku, svima nam znanu. Plavi Nil nosi čak osamdeset pet odsto sveukupne vode velikog i slavnog Nila.

„Evropljani su, ne jednom, ‘otkrivali’ ovaj izvor Nila. Prvi je došao Španac Pedro Paez, misionar koji je doneo katoličanstvo u ove predele, doduše ne s mnogo uspeha, još pre četiristo godina. Zatim su prispeli Englezi, da i oni svetu obznane, i to nekoliko puta, ono što mi znamo vekovima! Žučno su se prepirali i pitanje gde izvire Nil učinili svetskom temom. Tek katkad nisu bili tvrdi na ušima za ono što mi, koji živimo na samom izvoru, imamo da kažemo: to je Giš Abaj u selu Sekela“, žesti se Bemnet dok se vozimo po izvanrednom novom putu.

Bosonogi hodočasnici hrle ka svetom izvoru

Kako se približavamo selu, sve je više ljudi koji hodaju po asfaltu. To hodočasnici hrle ka svetom izvoru. Većinom idu bosonogi, što je inače običaj u ovom delu Etiopije. Bolesne u improvizovanim nosiljkama porodica donosi da se okupaju u lekovitoj vodi, zaljubljeni pristižu da tu očvrsnu i posvete svoje zavete, grešnici da speru svoje grehe.

A u mestu kraj izvora, udaljenom od većih ljudskih naseobina, sve vrvi od posetilaca. Čini se da se cela Etiopija ovde sjatila. Ni na jednoj pijaci, ni na jednom trgu nisam video ovoliko sveta. Jedva se probijam, dok Bemnet traži mesto za parking.

Jedna sredovečna žena upita me odakle sam. Kada sam pomenuo Srbiju, i Jugoslaviju, pošto za Srbiju većinom još nisu čuli da postoji, lice joj se iskrivilo od užasa. Izbezumljena, krenula je da viče prvo na etiopskom, a zatim i na engleskom jeziku:

„Ukrašće vodu! Ukrašće vodu!“

Pokušavam da se udaljim, ali ona me prati u stopu, upire u mene prstom i viče okupljenom narodu:

„Ukrašće vodu! Ukrašće vodu!“

Svetina me već opkolila, tako da sam u centru kruga sučeljen sa tom gospođom i njenim glasnim optužbama. Utom dolazi i Bemnet, iznenađen pažnjom koju sam izazvao. Ubrzo stižu i sveštena lica.

Bement mi na brzinu objašnjava: „Jedna jugoslovenska firma, zajedno sa Italijanima, u ovom regionu je pre nekoliko decenija gradila branu. Kada su je završili, mnogo izvora je presahlo. Ona je ubeđena da osmatraš okolinu i vršiš merenja, s namerom da nešto gradiš, što će učiniti da izvor presuši…“

„Ali, ona ne zna ništa o meni…“, kažem Bemnetu.

„Nema veze, belac si, pa još iz iste zemlje kao i ovi što su gradili branu… Moraš uveriti ovaj narod da nisi kradljivac vode, a kako ćeš to uraditi, nemam pojma.“

Predstavio sam se kao brat iste vere, ovamo došao da se, kao i oni, pokloni svetom izvoru. Navodio sam imena etiopskih manastira koje sam posetio. Pokazao sam sadržaj svoje torbe – odeću i nešto knjiga, uveravajući ih da nikakvih instrumenata nemam. Žena se umirila, al’ ne lezi vraže. Donesoše mi stolicu, a naspram mene sede sveštenik. Oko nas se okupljalo sve više ljudi. U trenutku mi se činilo kao da sam u središtu stadiona, pod reflektorima hiljada vernika.

„Pristup svetom izvoru dozvoljen je samo bosonogim muškarcima koji su bar poslednjih 48 sati postili i nisu imali seksualne odnose“, zvaničnim glasom sveštenik započinje isleđivanje, a ja potvrđujem da ove uslove ispunjavam.

„Izvoru mogu da pristupe jedino pravoslavci, odlazi odavde!“, oštro naredi sveštenik.

„Ali, rekao sam vam: pravoslavac sam, isto kao i vi!“, ubeđujem ih.

„Ti nisi pravoslavac! Lažeš nas!“, unosi mi se u lice sveštenik. Obuzima me očajanje – kako, zaboga, da im dokažem svoju veru?! I ko bi uopšte došao čak dovde da tako nešto slaže?

Kako dokazati da si pravoslavac

Usledilo je neobično ispitivanje u kojem je Bemnetu dodeljena uloga prevodioca. Događalo se da razumem šta me pitaju i bez prevoda (već sam počeo da prepoznajem pojedine etiopske reči a i mimika dosta pomaže). Štaviše, nekada bih tačno pretpostavio šta žele i pre nego što završe pitanje, pa sam brzinski odgovarao, jer sam, naravno, jedva čekao da se sve ovo završi i da me ostave na miru.

„Ti si veštac! Čitaš nam misli! Kako znaš šta ćemo reći?“, zakreštala je iz uzbuđene gomile neka mlada žena. Srećom, sveštenik na to nije reagovao, a ja sam pazio da više ne pokazujem svoje „vidovite“ sposobnosti.

Na red je došao ispit iz veronauke. Pljuštala su pitanja iz pravoslavne teologije, kao da sam kakvo nedozrelo đače. Postade mi jasno kô dan da kod njih svaki vernik mora dobro da poznaje svoju veru. Zabrinuh se za svoju poziciju – pripadam generaciji koja nije pohađala veronauku u školi i, ruku na srce, nisam prečesto razgovarao sa sveštenim licima.

U crkvu ne idem često, svete knjige nedovoljno čitam. Može se reći da sam samouki vernik i bi me sramota što ne znam mnogo o sopstvenoj veri (kao, uostalom, ni većina mojih prijatelja), što dobar deo mog naroda tako malo zna o pravoslavlju koje veliča. Do sada sam religiju posmatrao isključivo kroz prizmu unutrašnjeg osećanja i ubeđenosti u dogme. Etiopljani su mi stavili do znanja koliko je za veru važno poznavanje suštine onoga u šta se veruje.

„Ispit“ je trajao najmanje četrdeset pet minuta. Čini se da smo pročešljali ceo Stari i Novi zavet: od Mojsija i razdvajanja mora, preko cara Solomona, Vitlejema i Hristovog rođenja, sve do Vaskrsa. Moram priznati da je sveštenik bio pošten – nije bilo trik pitanja i izostavio je etiopske svece i teme. Ohrabrivao me je kad sam bio nesiguran i navodio na pravi odgovor. Videlo se da želi da mi poveruje i pomogne da budem pravoslavan.

Kako su u Hristu spojeni čovek i Bog

Najteže mi je palo pitanje o prirodi Isusa Hrista. Naime, Etiopljani, kao uostalom i Kopti, Sirijci, Jermeni, spadaju u pravoslavce monofizite, čime se razlikuju od Srba, Rusa, Grka… Glavno razmimoilaženje tiče se shvatanja Hristove prirode. Nesporno je da je u Hristovom telu spojen čovek i Bog, ali ideja o tome kako je spojen, dovela je u četvrtom veku do tako ozbiljnih sporova i razdora da su crkve jedna na drugu bacale anateme i vekovima bile u neprijateljskim odnosima.

Etiopljani veruju da su u Hristu Božja i ljudska priroda isprepletane u jednu, a mi verujemo da su unutar Isusa Božja i ljudska priroda nepomešane, i da kao takve postoje i sada u Bogočoveku. Tako je odlučeno na Četvrtom vaseljenskom saboru u Halkedonu 451. godine, kada je, upravo zbog ovog neslaganja, nastao prvi veliki raskol u hrišćanstvu.

Crkve koje odluke ovog sabora ne priznaju nazivaju se predhalkedonske crkve. Prvi put sam za ovu podelu saznao tek kada sam stupio u Etiopiju i sama tema me je zaintrigirala, pa sam u trenutku „ispita“ već podosta znao o ovom pitanju. O tome je pisao i Sveti Sava u Nomokanonu, koji je oštro kritikovao monofizitsko učenje, naročito s toga što su samo božanstvu pripisivali stradanje.

Spadam u one koji bi svim srcem i dušom voleli da vide jedinstvo hrišćanstva, a naročito jedinstvo pravoslavaca u celom svetu. Tim putem krenule su i zvanične pravoslavne crkve modernog doba pa, mada ne odstupaju od svojih stavova, davno su se saglasile da će povući anateme i priznati jedna drugu za – sestrinsku crkvu iste vere.

Moj odgovor je bio diplomatski: znam da njihovo pravoslavlje zastupa veru u jednu jedinstvenu Isusovu prirodu, što poštujem, ali moja grana pravoslavlja smatra drugačije. Sveštenik je delovao zadovoljno.

Presuda: Napola pravoslavac

Utom mu se naglo promeni raspoloženje: „Gde su ti tetovaže krsta na telu!?“ Etiopljani, pa i Kopti, kao simbol posvećenosti Bogu tetoviraju krstove, najčešće na nadlanicama, ali i na drugim delovima tela.

„U Srpskoj pravoslavnoj crkvi to ne radimo“, kažem.

„A gde ti je krst oko vrata?“, uporan je moj islednik.

Nošenje krsta svakako jeste bitno i srpskom pravoslavnom verniku, i za mene ima poseban značaj. Volim da krst pribavim na nekom, meni lično, važnom mestu i nosim ga sve dok vezica ne pukne, pa onda stavim drugi. Tako sam, na primer, imao krstiće iz Hilandara i Dečana. Pred putovanje u Afriku otišao sam kod svog sveštenika po blagoslov u novu Crkvu Svetog Vasilija Ostroškog na Banjici. Otac Dejan mi je na dan polaska poklonio mali srebrni krst izuzetne lepote. Međutim, u truckanju prethodnih dana vezica se otkinula, ali sam krstić nastavio da čuvam u torbici oko pasa.

Kada su takvu stvar uzeli kao vrhunski dokaz da nisam pravoslavan, izgubio sam živce.

„Nosim krst u duši, a ne oko vrata“, zavapio sam. Izvadio sam krstić, rasparao deo torbe i otkinuo podugačak konac, te vezao krst oko vrata. „Evo! Da li sam sada dovoljno pravoslavan?! Zar je važno samo da li neko nosi krst oko vrata? Evo, nosim! Da li je to sva suština pravoslavne vere? Da li zbog onoga u čemu se razlikujete od nas, ja vas treba da ne smatram pravoslavnima?“

Ljudi se uskomešaše, i nesta kruga što me kao omča stezao. Odrešitost i hrabrost koju sam ispoljio, jer masa je na ovakve reči mogla da odgovori i linčom, stavili su im do znanja da je kap prelila čašu. Sveštenik, zaprepašćen mojom reakcijom, pogleda u krst i samo klimnu glavom.

„Dobro, možeš da priđeš izvoru, ali ti ne dozvoljavam da se u njemu okupaš.“

Konačna presuda je glasila: „Napola pravoslavan“, pa će takav biti i susret s izvorom. Zabranili su mi i da fotografišem, iako su to činili drugi vernici (mada sam uspeo da uhvatim nekoliko kadrova).

Izvor Nila sastoji se od tri zasebna slapa, koji se slivaju u maleni bazen. Izvorište je ograđeno sklepanom drvenom ogradom sa vratima. Nešto dalje je metalna kućica podignuta iznad najvećeg od triju izvora. Ispred je nepregledno mnoštvo burića i flaša svih veličina i boja. Njih su doneli vernici, ponekad prepešačivši i stotine kilometara ne bi li zahvatili malo svete vode i poneli kućama, često svojim bolesnim bližnjima.

Sa strane se gradi nova crkva: ogromni betonski skelet i bakarne kupole su već postavljeni, ali još nema zidova i fasade. Sa druge strane su dve stare crkve: jedna tipično okrugla, sa mnoštvom stubova što pridržavaju nastrešnicu, iza kojih je, čini se, bezbroj lukova. U udubljenjima prozora, sa spoljašnje strane na žaluzinama, naslikane su freske. Druga crkva je manja, izgrađena kao običan kvadrat ali sa kružnom strehom i krovom koji je, što je često ovde slučaj, natkriljuje kao šešir.

Dalje nećeš moći

Na prostranoj poljani nema mnogo ljudi, pa mi se učinilo da se gužva razišla. Uputih se ka bazenu ograđenom drvenom ogradom, nesvestan da podozrive oči gomile i dalje pomno prate svaki moj korak. U tren oka se preda mnom stvorila rulja, spremna da me zgromi. Nisu želeli da mi dozvole čak ni da priđem bliže izvoru.

Odlučan da ne istrpim ovu nepravdu, srčano sam počeo da ih razmičem i probijam se kroz njih. Ustuknuli su i propustili me sve do vrata ograđenog izvora. Tu su napravili živi zid: žene su počele da viču, muškarci da me blago odguruju. Dozvoliše mi da izvor pogledam izdaleka, preko njihovih ramena, kroz jedva odškrinuta vrata. Zapravo, ništa nisam ni video.

„Ljudi veruju da će nevernik doneti nesreću celom narodu ako priđe izvoru“, objašnjava Bemnet. „Bolje je da odustaneš, ovome nema kraja“. Te reči me malo osvestiše. Koliko je neobično što mi ne dozvoljavaju da priđem, toliko je neobično i moje insistiranje…

Već sam bio na ivici nerava, a malo sam se i uplašio. Nisam čak poželeo ni da uđem u crkvu čija su vrata bila širom otvorena. Brzim hodom uputio sam se ka drumu.

Ogorčenje i ljutnja rasplamsaše se u meni takvom silinom, da mi je izgledalo da ih mogu napipati. Ovamo sam došao skrušeno, kao pravoslavni vernik, sa puno poštovanja prema Etiopiji i ovdašnjem drevnom pravoslavlju. Nameravao sam kao prijatelj da se poklonim zajedničkoj svetinji, a dočekan sam kao državni neprijatelj. Umesto da se umijem svetom vodom, prognan sam kao đavo.

Na putu ka jezeru Tana

Bemnet i ja nastavljamo vožnju ka jezeru Tana. Ćutimo. Pobegli smo odavde brzinom svetlosti i nikoga nismo ni povezli. Jedva milimo po putu krcatom ljudima. Preprečila nam se i stoka i poneki pokvareni automobil. Magarac vuče prikolicu na dva točka sa gomilom sena visokom barem dva metra, koja preti da se svakog časa strovali na nas. Sve je manje gužve kako se udaljavamo.

Prelazimo preko kanala i rečica. Čak šezdeset reka uliva se u jezero Tana. Uprkos mišljenjima naučnika, narod i crkva smatraju baš ono mesto jedinim pravim izvorištem Nila i ne pada im lako kad neko tvrdi da nije moguće da reka protiče kroz jezero odvojeno od sve ostale vode. Moje poštovanje prema Etiopiji je toliko da sam ja, čak i u tome, i posle svega, na njihovoj strani.

Boli me što oni nisu bili malo više na mojoj, mada ih razumem: stranci su ovamo vekovima navraćali uglavnom u osvajačke i pljačkaške pohode. Baš u ovim predelima su Italijani gradili jaka utvrđenja, a Etiopljani su ih silno napadali da bi se na kraju tu osnovalo snažno uporište Selasijevih boraca za slobodu.

Nisam verovao svojim očima kada sam kasnije video kako etiopska vlada i turističke brošure reklamiraju onaj izvor kao nepravedno zanemarenu turističku destinaciju i ohrabruju strance da ovo udaljeno mesto posete. Pitam se kako bi se proveo katolik ili ateista ako su mene, pravoslavca, onako dočekali.

Dok se vozimo, prati nas neka neobična magla: nije potpuna tmuša, sve se ipak vidi, ali zatamnjeno, kao da smo stešnjeni u presi između zemlje i neba, koja nas još ne gnječi, ali samo što nije. Kako smo se udaljavali od izvora, granu sunce i osvetli pejzaž, tako da je svako drvo u daljini dobilo odblesak i jasnu konturu. Obasjalo sunce pola neba i celu zemlju, kao da su se rajska vrata nad nama otvorila.

Utom naiđosmo na kamion smrskan posle teškog sudara: nagli povratak u strahotu života. Kabina je deformisana, a po putu razbacani džakovi i rasejano zrnevlje žitarica za indžeru… Pitanje je da li je vozač preživeo. Za to ne mari sunce, dok nebom prelama sve raznovrsnije nijanse žute i crvene boje.