Царска палата и друге приче – у Етиопији, земљи са жигом Хајла Селасија

Последњи православни цар на планети, икона несврстаних, борац против фашизма и колонијализма који се победоносно вратио у своју земљу након изгнанства, човек симбол, Тафари Маконен, познат је као цар Хајле Селасије (1892–1975).

Његово име је толико стопљено са Етиопијом да већи део света ову земљу по њему препознаје. Легендарни пријатељ Јосипа Броза Тита и чест гост Београда био је популаран у Србији још пре Другог светског рата, због отпора који је пружао фашистичкој Италији.

Али, пријатељство Тита и Селасија је обележило цео један историјски период. Посећивали су се и уважавали, један другог помагали. Етиопски студенти, којима је стипендије одобрила југословенска влада, могли су се тих година видети на улицама Београда, али и још неких градова бивше Југославије.

Етиопија је за Тита била почетак југословенско-афричке политике. Тито је Селасију помогао изградњом прве етиопске луке, Асаб, слањем наших инжењера у ову афричку земљу, али и доктора који су постајали директори етиопских болница. Од 1956. године читава група Југословена заузима високе положаје у разним етиопским министарствима, пре свега индустрије, пољопривреде, трговине.

Моја тетка је махала Селасију у Булевару ЈНА

Већ то што симбол комунизма и симбол монархије постају велики пријатељи, довољно говори да је, упркос значајним разликама, пријатељство у политици могуће. У својим говорима и Тито и Селасије увек су издвајали оно што их спаја: модернизацију, борбу за независност и слободу, проналажење трећег пута између великих сила...

Покушао сам да слушам поједине говоре и нисам био одушевљен: пребрзо упадају у пропаганду и флоскуле. Опијум за народне масе тог времена, религија своје врсте, како су комунисти иначе називали све вере - сем своје.

Моја мајка и тетка завршиле су Основну школу „Филип Филиповић“ у Булевару ЈНА, којим су спроводили делегације страних државника на путу ка споменику Незнаном јунаку на Авали. Моја тетка је нарочито често учествовала у дочеку страних државника. Изводили су их са часова да стоје покрај пута и да машу Титу и гостима – Селасију, Индири Ганди, Нехруу, Мендели...

А први посетилац био је управо цар Хајле Селасије. Тада су наше власти испекле занат организације протокола за тако високу посету, и тај се протокол касније користио за све друге државнике, као и за Титове посете иностранству. Деца дуж улица и раздрагано махање заставицама били су неизоставни део сценографије тог времена.

Тако сам, усред ратова, и када у Београд није долазио нико сем избеглица, одрастао слушајући приче о посетама ових великих људи, маштајући да можда једном и мене тако изведу да дочекам неког „цара“ (о, како то моћно, егзотично, занимљиво звучи детету!), што се, наравно, није догодило.

„Као да га сад гледам“, причала ми је тетка Зорица Вуковић Вујовић, „црнопут, са брадицом, поносит, насмејан... Махао нам је, кажу да је и златнике бацао народу, али ја то нисам видела…"

Како је Павле Савић добио бакшиш од "цара Африке и Азије"

Пензионисани саветник из Музеја Југославије Момо Цвијовић каже да је Селасије једном приликом посетио Винчу, а да тадашњи директор Павле Савић није желео да обуче смокинг, пошто то није било у складу са његовом природом. Уз велико убеђивање и његово негодовање, на крају је ипак пристао.

Када је цар пролазио поред њега и у руку му ставио дукат, колега који га је претходно наговорио да обуче смокинг није издржао да се не нашали: „Опа, Павле, па ти добијаш бакшиш!“ Савић је на то спремно одговорио: „Па, кад си ме обукао као келнера.“

Моја тетка се сећа да је аутомобил ишао веома полако, "тако да смо могли јасно да видимо и Селасија и Тита, као и они нас".

"Носили смо пионирске мараме и заставице СФРЈ, а касније и других држава", присећа се она.

"Нисам ништа знала о политици, али смо те људе дочекивали одушевљено и било ми је веома жао када је настрадао. Видиш насмејаног и срећног човека, а после чујеш да је убијен... Наравно, као и сва деца, највише смо се радовали што тога дана нисмо имали часове, али сад је то све само лепо сећање и много ми је жао што односи наших земаља нису као некада...“, прича ми моја тетка Зорица.

Друг цар у Белом двору

У детињству сам чуо мноштво анегдота о Селасијевим боравцима у Србији. Не знам да ли су анегдоте тачне, али су занимљиве. Чак су и новине писале, додуше много деценија после његове посете, како је Селасије одседао у Белом двору и, као верник, инсистирао да се сваки дан помоли у цркви.

Крај Белог двора постоји капела коју су комунисти били претворили у стовариште, па су, буквално преко ноћи, морали да је оспособљавају и да је учине пригодном за цареве верске потребе.

У тој цркви, комунисти су претходно пуцали на Исуса, што се јасно видело на оштећеној фресци.

А друга прича, нарочито ми драга, говори о збуњености правих комуниста пред царем: како да му се обрате? Титула цар била је непријатно подсећање на монархију коју су нове југословенске власти протерале деценију раније, а опет, он јесте цар, али је некако наш цар, наш пријатељ, један од нас. И онда се неко досетио да је најбоље да га ословљавају са „друже царе“.

Приликом једне цареве посете Београду, чак је командант почасног батаљона Гарде поднео рапорт: „Друже царе, почасни батаљон Гарде ЈНА постројен је у Вашу част!“, што смо сазнали од Александра Животића, професора Филозофског факултета у Београду, у документарном филму „Било једном у Београду – Глас трећег света“, на РТС-у.

Музеј у који се иде два пута

Историја, што државна што породична, учинила је да према цару гајим топла осећања.

Тако сам једва чекао да посетим његов дворац у Адис Абеби, једину од неколико царевих палата у том тренутку отворену за посетиоце.

Улазим у царев лични тоалет, разгледам лавабо, биде, тоалетну шољу, каду у којој се купао и брачни кревет у којем је водио љубав...

Види се да је све од квалитетних материјала; чисто је, али трошно, а ту је и неколико рибарских канапа везаних као да су у шупи а не у музеју, као и крупна упозорења туристима да случајно не седну и не обаве посао у том тоалету, уместо у оном за посетиоце...

У кухињи и даље стоје тањири са царским жиговима, а палата је прилично празна, што наговештава да је велики део намештаја и драгоцености опљачкан. Собица са поклонима које је цар примио од других владара и држава нарочито је скромна, а у њој се може видети и макета једног модерног брода, поклон од Тита.

Упадљиве су обичне дрвене полице из шездесетих или седамдесетих година, без и најмањег украса, тесане више за месару него за цара, са много празног простора и тек са понеким скромним поклоном: вазом, макетом тенка, авиона, украсним сатом...

Брачни кревет једино доликује цару, који је ову палату саградио још 1930. године, да му буде главна резиденција. Још увек стоји рупа од метка у огледалу, настала 1960. године, када су се чланови царске гарде побунили и умало дошли главе монархији док је цар путовао по Бразилу. Чудно је да следећих четрнаест година цар није уклонио ово огледало.

Упечатљиво мермерно степениште саградили су Италијани, и то тако што су број степеника ускладили са годинама Мусолинијеве владавине. Симбол њихове доминације Етиопљани нису порушили, већ су, довитљиво, на тај дуги низ поставили фигуру јудејског лава, симбол етиопске монархије.

Он се тако спонтано надвија над степеништем, уклапа у његов стил, да неупућени посетилац не би могао да закључи да та фигура заправо означава победу и надмоћ етиопске монархије над тешким годинама владавине фашиста.

Приземље и велики део зграде претворени су у етнографски музеј, најбољи у Етиопији и један од бољих у целој Африци.

Уместо да експонате поређају по историјској хронологији, поређали су их по животној: од рођења до „смрти и после“, са посебним сегментима посвећеним игри, музичким инструментима, пунолетству, митовима и бајкама. Збирка православних икона је нарочито богата, како кажу водичи – једна од најбогатијих на свету.

Иначе, водичи саветују туристе да музеј обавезно посете два пута: када тек дођу у Етиопију и пред сам одлазак. Да то буде увод, али и закључак – када саберу знање о земљи и народу, још једном све што су видели ставе у, сада већ другачији, контекст.

Цар Алфа и царица Омега

Прошлост допире са зидова: на портретима чланова краљевске породице сви су углавном са брадом, делују стасито, снажно и доброћудно. Десетине ретких, уметнички украшених црквених крстова надовезују се на збирку етиопских поштанских марака, коју је сачинио шведски филателиста Иван Адлер и поклонио их овом музеју, а допунило етиопско министарство.

Зар нису Етиопљани могли направити најбољу збирку етиопске филателије, зар је заиста био потребан Швеђанин за то? Болно питање указује на проблем многих народа и земаља који своје благо не чувају и не цене довољно.

Спаваћа соба царице Менен, голема и празна, не може да дочара супругу Хајла Селасија и њен тегобан живот. Ту се налази само њен велики портрет у широкој плавој одори, са позлаћеним украсима и велелепном круном. Испод портрета може се видети малена црно-бела фотографија где је царица сва у белом, непосредна, топла, породична жена.

Етиопљани су ми са доста наклоности о њој причали, о томе како се, када је царски пар пред фашистима избегао у Енглеску, зарекла да ће, ако се икада врати на престо, своју круну поклонити цркви – што је и учинила, па се раскошна круна са живописне слике сад може видети у Витлејему, док је царица повремено носила њену реплику, а најчешће бивала без круне.

Прегурала је она још мноштво искушења, а међу растафаријанцима је позната као царица Омега, пошто су Селасија прозвали цар Алфа.

Сам Селасије је оставио дирљив запис о њој, говорећи о педесет година складног брачног живота. За конзервативно друштво била је прилично напредна, брак са царем био јој је трећи брак, имала је децу из оба претходна и, мада се није петљала у државне послове, доприносила је еманципацији етиопских жена.

Ово је видљиво и по изложеној одећи, и по њеном погледу, који, рекло би се, изражава незадовољство када је обучена у царско рухо, а блиста када је одевена као обична западна жена. У стакленој витрини налази се необична комбинација традиционалне ношње, европских ципела и ташни, модерних и данас, после педесет година.

Занимљиво је да царска палата споља уопште не изгледа импресивно. Куће данашњих богаташа кудикамо су веће и луксузније. То је, заправо, двоспратна вила коју палатом чини само то што је у њој живео цар. После пуча се преселио у другу палату а ја овде бележим само оно што сам својим очима видео.

Када су цара свргли са власти, убрзо и погубили, Тито је одмах остварио сарадњу са новим етиопским газдама, уз коментар да је власт ствар етиопског народа, али и да није нормално да народ живи у потпуном сиромаштву, док владар ужива у великом луксузу.

Титова војна помоћ новој власти у Етиопији

Нема сумње да је Селасије са породицом раскошно живео у односу на обичан народ (зар је Тито био изузетак?), који већином и дан-данас животари у колибама и уџерицама, али се у овој, додуше опљачканој палати, тај луксуз само назире.

Какав је махер био „највећи син народа и народности“ говори податак да је новој, комунистичкој власти у Етиопији, Тито послао војну помоћ, тј. проследио им тенкове које је Југославија добила од Америке, исправно проценивши да ће Американци у том политичком тренутку одреаговати само протестном нотом и наставити сарадњу.

Могуће је да Тито није био изненађен променом режима, с обзиром на то да постоје извештаји југословенских служби о томе да је цар у неким деловима Етиопије био веома непопуларан. Тек, међу југословенским дипломатама запосленим у Амбасади у Адис Абеби кружила је прича да је Селасије сазнао за политичку и војну помоћ коју је Тито пружио револуционарима и да је, чувши то, у затвору заплакао (Сећања једног дипломате, Данило Милић, Прометеј, 2020.) 

У непосредној близини Селасијеве спаваће собе смештена је библиотека Института за етиопске студије, највећа и најбоља збирка књига на страним језицима о Етиопији.

Но, оно што свакако нарочито привлачи пажњу јесте типичан двоспратни црвени аутобус у дворишту, претворен у кафић, обично препун младежи што ту испија пића и очијука са вршњацима. То је типичан енглески даблдекер, који је за успомену у Адис Абебу довезен по жељи Хајла Селасија.

Истражујући о цару и његовим односима са Титом, долазим до неочекиваних сазнања: Селасије је Тита молио да у Етиопију упути југословенске колонисте да ту заувек остану! Надао се да ће тако учврстити своју владавину и смањити утицај италијанске мањине која га је увек гледала испод ока.

Изненадило ме је да је на челу једне комисије ДСИП-а за односе са Етиопијом био лично Александар Ранковић, што довољно говори о томе колико је Тито од самог почетка придавао значај овим односима.

Проучавање личног живота великих људи увек привлачи посебну пажњу, па сам срећан као дете што сам добио прилику да прегледам спискове поклона размењених између Тита и Етиопљана. Иако комуниста, Тито цару дарује копије икона Богородице Љевишке (спаљених у погрому 2004. године), а царици оригиналну икону „Богородица са Христом и архангелима“ из шеснаестог века, у кутији од махагонија украшеној сребрним оковом.

Голуб у дуборезу с рубинима за царицу

Дарује му, додуше, и праву јахту, и скулптуре Томе Росандића и Антуна Аугустинчића, као и колекцију од четири златника са ликом Његоша у кожној кутији. Окорели комуниста, очигледно је био знатно мање неосетљив на религијску тематику него што би се претпоставило. Штавише, врло је занимљиво што је сматрао да можемо да се поносимо Његошем и Богородицом Љевишком, јер иначе не би послао у Етиопију баш те дарове.

Поклонио је Тито Селасију и комплетан намештај за радни кабинет, и то свега годину дана пре него што су цара свргнули са власти, па се тим кабинетом касније служио царев убица. Царици, како доликује, Тито доноси златне наруквице, голуба у дуборезу са рубинима и постољем од чистог злата, кристалне вазе, столњаке од словеначке идријске чипке, оковратнике од домаћих куна...

Нарочито је интересантно што је Тито крстио једног од Селасијевих унучића, који је тако и добио име – Тито Селасије!

Маршал је тек рођеном кумчету послао на поклон челични сат „марвин“, а било би занимљиво истражити како је то кумство изгледало, будући да је царска породица аутентично православна, као уосталом већина Етиопљана, и да је Тито, вероватно, кумића крстио у православној цркви, што никако није могао учинити уколико претходно није примио православље.

Питање је да ли је у изразито православној Етиопији Титу било дозвољено да на светој тајни крштења буде кум без прихватања православне вере, или је обред изостао, а кумство било неформално.

Када је комуниста, пуковник Менгисту, убио цара и сахранио га у бетонском гробу испод тоалета царске палате у коју се уселио, Тито је и њему спремно слао поклоне, истина већином у револуционарном духу: ловачки карабин са сребрном апликацијом, златним факсимилом и сто педесет метака, такође и осамнаест флаша жестоког пића, као и скулптуру народног борца...

Прославе и милиони долара у гладној Етиопији

Паду цара Хајла Селасија допринело је много фактора, између осталог огромна глад што је побила двеста хиљада људи док је он, наводно, потрошио тридесет и пет милиона долара на прославу свог осамдесетог рођендана.

Десет година пошто је свргнут са власти, гладних је било кудикамо више, а број ликвидираних противника и настрадалих сељака који су се опирали често сулудим реформама и експериментима, достиже седамсто педесет хиљада.

Нови Титови етиопски пријатељи успели су да потроше више од сто милиона долара на прославу десетогодишњице доласка на власт, усред глади која је уморила чак милион и по људи.

Новинар Танјуга Борислав Коркоделовић био је на обележавању ове прославе.

Рекао ми је: „Менгисту је у Селасијевој палати држао говор шест и по сати, на свака два сата биле су паузе са послужењем… А онда сам изашао на улицу и видео екстремно сиромаштво. Бескрајни низ страћара без струје, са људима у офуцаној одећи, увијеним у ћебиће. Било је толико страшно, да када су ми понудили да будем стални извештач из Адис Абебе, ја сам то одбио.“

Зато не треба заборавити да би без Селасија земља постала италијанска колонија, а да се после њега претворила у црну рупу сопственог народа.

У дугој историји Етиопије много је успона и падова, али како време пролази, Селасијево доба, такво какво је било – чини се ипак златним добом ове величанствене земље, најпознатије по сиромаштву.