„Liliom“ – poslednja premijera godine u Burg teatru

Molnar je situirao Lilioma u šumski pejzaž na rubu Budimpešte, na livadu ringišpila, karusela i jeftinog piva. Komad se sa nemačkim adaptacijama prebacio u bečki Prater i tu ostao kao priča o društvenoj propasti Austougarske, pre one političke.

Liliom je ceremonijal-majstor u karuselu, grub, omiljen kod žena. Kada se zaljubi, ne postane bolji. Tuče trudnu ženu, odaje se kriminalu i izvrši samoubistvo da bi izbegao zatvor.

Scenski izazov je uvek isti: Kako predstaviti ljude bez nade i može li se od nečoveka napraviti čovek?

„Takvim temama treba prići sa najvećom mogućom empatijom. Kao ova dva anđela, kad bez trunke nadmenosti ili distance grle beznadežne i ranjene. Ta fizička blizina likova, to je nešto što mi je uvek važno kad radim za pozorište. Ovde je lako, jer je to kamerna drama, bina je svedena i koncentrisana, često sa maksimalno dve osobe, čime se postiže skoro filmska blizina", ističe reditelj i scenograf Filip Štelcl.

„Ne mogu da kažem, ali mogu da pokažem, ovako kao danas na bini, gde sam punom snagom igrala rigorozno i autodestruktivno u pokušaju da publici približim pitanje - može li se saosećati sa lošom osobom? Pozorište je čarolija koju mi glumci opslužujemo. Sve što posetioci pri tome osete i primete, sve je njihovo, svaki odgovor je tačan", naglašava Štefi Rajnšperger, koja tumači ulogu Lilioma.

Mnogo toga je ovde filmsko. Razumljivo, s obzirom da reditelj dolazi s te strane. Štelcl je režirao međunarodne kopordukcije kao Medikus, opere u najvećim evropskim kućama, muzičke spotove „Ramštajna“, Pavarotija i Madone.

Na filmsku blizinu dodata je i džender blizina, jer Liliom mora da propadne dva puta za oba društvena pola.

„Anđeli su citat figura koje su igrali Bruno Ganc i Oto Sander u filmu Nebo nad Berlinom. Neki vizuelni citati su preuzeti sa Brojgelovih slika, na primer duboki pejzaži u kojim ljudi deluju izgubljeno. Na kolokvijalnom se to ovde zove gšteten (pustopoljina), priroda puna ožiljaka gde se sreće sve ono što ne treba ni gradu ni selu, zapuštena periferija za izgubljene i nanesene", naglašava Štefi Rajnšperger.

Transdžender u podeli uloga se tako odomaćio poslednju deceniju, da je dobio novi kvalitet, onaj koji nije bio nameravan od inicijatora. Vraća se princip renesansnog teatra kada su sve uloge igrali muškarci, jedino sad u obrnutom trendu da će sve uloge igrati žene.

Krug se zatvara – novo je staro, staro je novo.