Бург театар нову сезону отворио Шекспировим „Хамлетом“ у стилу театра апсурда

Шекспиров Хамлет је непресушна инспирација за сваку нову генерацију. Превасходно као иритација – сви се труде да схвате зашто главни лик уништи све око себе, и криве и праве. Све је дао за правду, само се она не види од крви. Због честог играња, Хамлет је тип комада на коме нови позоришни директори доказују властиту храброст: како од старог направити ново.

Управо је то ситуација са Бургом, у који се овог септембра уселио нови интендант. Његов редитељски избор, Карин Хенкел, шаље на сцену пет Хамлета да, сакривени у фројдијанском топосу ида, разговарају како осветити убиство краља.

„Наша полазна ситуација је била да смо сви ми фигуре у Хамлетовој глави. Такву премису олакшава структура оригиналног комада, који се састоји од дугих Хамлетових монолога. Он не зна шта даље, а пита самог себе за савет. Зато стално мења тачке гледања и тестира исходе, некад је дух, мајка или Полоније. Пронаћи сценску форму за недоследни нихилизам, то је изазов“, каже Мари-Луизе Штокингер.

Нови стални члан Бурговог ансамбла је Александар Ангелета, кога је Бахман довео из позоришта у Келну. Ангелета је српско-италијанског порекла, говори српски, Беч је добра адреса да га поправи. Како је играти колективног Хамлета?

„У почетку мало је смешно и споримо се ко ће више текста да добије, а сад на крају много је лепо да се игра тако јер нико није сам. Поделили смо ту велику улогу која је Хамлет. То је увек питање како је могуће да се направи та представа да је од данас, да је модерна, да је нова.. поготово за Хамлета, пошто је то најпознатија драма од Шекспира...има толико познатих глумаца што су већ били Хамлет“, наводи Александар Ангелета.

Највише проблема је било са улогом Офелије. Нико је није хтео. Морала је бити примењена и сила. Позоришна сила.

„Истина, отимали смо се и то бекство од улоге је уградјено и у представу. Офелија више није популарна, вероватно јер је најславнији пример за пасивну жену коју мушкарци производе у жртву. А и визуелно, свима су у меморији слике из доба романтизма, које глорификују лепу дављеницу. Нико од глумаца није хтео да буде лепотица која позира и мртва“, истиче Мари-Луизе Штокингер.

У овој инсценацији се преговара који су услови да неко буде дух оца, дански принц, краљ или краљица; нико не би хтео да буде Офелија. Сви су све, али никад до краја. Од ренесансне трагедије редитељка је направила апсурдни театар у стилу Јонеска. Врло ефектно.