Бург-театар и Османлије: Коме је смешан Сулејман Освајач?

Немцима је прича о Сулејману, Селиму, Мурату и оснивачу династије Осману била забавна и смешна. Аустријанцима није. Хладноћа у овдашњим позоришним критикама се не сакрива. Технички је то успешна представа, нема сумње, али је предложак „досадан, конфузан, непотребан“, уз то и „будаласта игра с оријентализмима“.

Два пута су османлијске војске опседале Беч, 1529 и 1683. Два пута су аустријски цареви једва одбранили земљу, не целу и не без пресудне помоћи других хришћанских владара. Та историјска траума је уграђена у темеље аустријског националног идентитета одакле и данас спречава сваку сублимацију кроз хумор, слепстик или релативност.

У последњој сцени „Акиновог сна“ главни лик, алтер его самог аутора текста, лежи сломљен под теретом историје и пева турску баладу. Аустријски конзервативни лист Ди пресе: „Са изузетком дирљивог краја, када глумац Мехмет Атешћи као Акин пева меланхоличну турску песму, комаду недостају озбиљност и дубина“. Ко познаје бечки заједљиви хумор, такозвани шме (schmäh) зна шта је ту речено: „Турци“ могу на бину, али да певају. Мелос им је добар.

Тешко је рећи да је нови Бургов интендант Бахман провоцирао бечку позоришну публику кад је довео продукцију „Акиновог сна“. Провокације се обично показују другачије, тако што се неко љути, говори о скандалу и афери, призива и прозива.

Напротив, овде је доминантна хладноћа, видљива већ из коментара да ова представа, по типу комедија, није „озбиљна“. Кад се то комедији замера да није „озбиљна“? Само онда кад тема није легла.

Висока Порта: Како до султанија, конкубина, везира и паша

Комад има две нарације које диахроно теку и преплићу се. У првој се гледаоцима представља Акинов „Алтер его“, Немац турског порекла, који у генеалогији има и једну „бабу из Шлезије“. Алтлер его живи у данашњем Гелзенкирхену поред Есена (као и сам Шипал), има немачку жену и двоје деце „која слабо говоре турски“.

Алтер его, маестрално га игра споменути немачки глумац турског порекла Мехмет Атешћи, једне ноћи усније сан о прецима Османлијама док на коњима освајају Европу, Азију и Африку. Кроз сан га води „Полукоњ“, кога такође маестрално игра Александар Ангелета, Немац српско-италијанског порекла.

„Полукоњ“ би нормално био кентаур, али овде до краја остаје у том дерогативном термину, премда костимографски и визулено, због златних крила, стоји измедју анђела и митолошког Пегаза.

У другом току, оном коме Алтер его посматра у сну, хронолошки се прати историја османске империје, од оснивача династије Османа 1299, до последње османске принцезе Неслишах, која 1922 напушта с родитељима Истанбул и одлази у прогонство.

Између се појављују:

- Мехмед Други, владао (с једним прекидом) 1444-1481. Мехмед је султан који је срушио Византијско царство. Кад је 1453 освојио Константинопољ прогласио се „римским царем“.

- Бајазит Други, Мехмедов син, владао од 1481 до 1512, кључне године када је из низа јаничарских и регионалних побуна Османска династија изашла ојачана. Бајазит је укинуо грчки језик који се до тада користио на Високој порти паралелно с турским.

- Селим Први, Бајазитов син, владао 1512-1520. Уз њега у тексту иде и неименовани паша, који за султана ломи побуне „и мисли на своје детинство сиромашног сељачета у Босни“. Хронолошки би то био Херсекли Ахмед паша, који је служио Мехмета, Бајазита и Селима – осим што није из Босне већ из Херцеговине, и није из сељачке, већ из племићке породице. Може бити да је аутору једноставно требао неки паша из Босне као докас социјалне мобилности у Османском царству.

- Сулејман Први, владао 1520-1566, син Селима И. Султан који је освоји Београд и водио прву опсаду Беча. Кад Сулејмана у шатору посети хабсбуршки цар Фердинанд (брат Карла В), Сулејман му наводно каже „Знаш ли ти колико је грчких и византијских мајки у мом породичном стаблу? Ко је више Римљанин од нас двојице?“.

Уз Сулејмана се појављује и Хурем, његова султанија, хришћанка Рокселана, коју су кримски Татари отели с територије данашње Пољске и продали Османлијама у робље.

- Селим Други, владао 1566-1574, Сулејманов син са Хурем. Био је велики поета. И велика пијаница, како су га поданици и звали, Сархош Селим. Уз њега Нурбану, Селимова султанија, Венецијанка Цецилиа Бафо, коју су турски пирати отели и продали у харемско робље.

- Мурат Трећи, владао 1574-1595, Селимов син са Нурбану. Био је импотентан док му мама није на пијаци купила ропкињу, после султанију Сафију. Након тога није знао да стане, не само с њом. Ко је била Сафија пореклом, није познато. Неки извори говоре Венецијанка, али се чини да су је само помешали са свекрвом. Други говоре да су је Турци отели из албанског села, трећи да је отета из Босне. Четврта теорија је да је босански Ферхат паша отео па поклонио султану.

- Мехмед Паша Соколовић, пореклом сељачко дете из Херцеговине, кога су у данку на крв отели јаничари. Као Велики везир је служио три претходно споменута султана.

- Мехмед Трећи, син Мурата и Сафије, владао 1595-1603. Измедју осталог познат да је по преузимању власти побио 19 полубраће, неке у дечјој доби. „Дечји сандуци су се носили улицама у бескрајној процесији“, каже се у тексту.

Шта је проблем, (не само) са становишта Беча

Продукција „Акиновог сна“ је богата, бљештећа, прави костимографски и сценографски подухват. Око ужива. Да је изрезано пола текста, уз понеког султана, добила би се брза комедија, турска верзија Радована Трећег који с породицом долази у новогодишњу посету Бечу.

Овако, између духовитих монолога и дијалога, шире се огромни простори текстуалне патетике који у ефекту заговарају релативизацију османске историје – да османска држава није било гора од других европских држава тог времена, него напротив у много чему боља и напреднија.

Апологетика је врло јака у тексту. Шипал од првог до задњег ретка мање прича причу, више се труди да Османску империју интегрише у друштвену, културну и политичку историју Европе. То по себи није спорно, али јесте по начину аргументације – да Османлије нису побеђивале народе и културе, већ су их интегрисале у своје царство. Другим речима, Османлије су настављале традицију Византијског царства, и били ресет Византијског царства 2.0. Истина да је то тврдио Мехмед Други, али је већ Сулејман одбацио теорију о „султанима-римским царевима“.

На личном плану се „интеграција“ све време одвијала кроз отимање, киднаповање и робовање. Онај „Паша“ из 1512 размишља гласно на бини „е да сам остао у Босни, био бих сиротиња, овде сам велики војсководја и везир, значи боље ми је“. Рокселана/Хурем, Цецилија/Нурбану и Сафија којој се не зна право име, биле су моћне особе које су вешто управљале својим мужевима.

Али третирати то као „социјалну мобилност“ је смешно, а није комедија. Колики је број оних „хришћанских сељачића“ који нису постали ни паше ни везири, већ остали безимени јаничари, и горе, башибозуци-пљачкаши? Колико хришћанских девојчица које нису постале султаније, већ завршиле као ропкиње и слушкиње? Да су се три споменуте, реалне султаније душом и телом бациле у своју нову улогу, нема сумње. Која им је била алтернатива?

У једној сценској слици, конкубина каже султанији Нурбану/Цецилији: „Ви сте гробари Окцидента“, а Нурбану јој одговара „Ја сам Окцидент! Зашто људи мисле да Османлије нису Европљани?“

Читава „друштвена интеграција“ и „социјлна мобилност“ се у Османском царству одвијала преко отмица, киднаповања, уцене и продаје. На то је долазило формално слободно, у суштини присилно конвертирање на ислам, и то у дугим вековима када су људи заиста били религиозни и веровали у бога. Отето дете је била и отета душа, заувек, на овом и оном свету.

Одједном се поставља питање и како се „баба из Шлезије“ нашла у породичном стаблу.

„Акинов сан“ је прва премијера у бечком Бургу која није била распродана, и са које се излазило у току представе. Да је била трагедија, прошло би. Да је била породична епопеја, такође. Да је била комедија апсурда у смислу Јонеска или карактера у смислу Душана Ковачевића, пљескало би се.

Овако је патетика покрила хумор и позориште претворила у историју, уместо обрнуто, историју у позориште.