Vreme novih početaka – „Stanica za dvoje“ Eldara Rjazanova

Njegova dela vrve od života i osećanja, epike, komedije i tragedije, emotivne muzike, zavodljivo živih likova i prizora iz ruskog života. Najuspešnija dela su mu Surova romansa (1984), raskošna muzička melodrama o tragičnoj obespravljenosti žena u patrijarhalnom društvu, nastala prema drami Devojka bez miraza Aleksandra Ostrovskog.

Zatim Romansa na poslu (1977), melodrama opčinjavajućih likova, televizijski film Ironija sudbine, zasnovan na neobično komičnoj situaciji zamene identiteta (1975), kao i Stanica za dvoje (svi filmovi su besplatno dostupni preko sajta Mosfiljma).

Stanica za dvoje, najuspešniji film u Sovjetskom savezu 1983. godine, prikazan i na Kanskom festivalu, autentično je komična melodrama, čija se radnja dešava na provincijskoj železničkoj stanici „Zastupinsk“.

Glavni likovi su konobarica Vera (Ljudmila Gurčenko) koja radi u staničnom restoranu, i pijanista Platon (Oleg Basilašvili), putnik u vozu za Gribojedov koji je spletom nesrećnih okolnosti ostao zaglavljen nekoliko dana na toj stanici.

Radnja vrvi od vešto razigranih prizora, urnebesno smešnih situacija. To je upadljiv slučaj sa prvim susretom između Vere i Platona, kada ga ona primorava da plati rublju i dvadeset kopejki za ručak koji nije pojeo, uz nadzor policije i vrtoglavu jurnjavu za vozom koji će pobeći.

Zbog odbeglog voza, Platon je prinuđen da sačeka drugi, a u međuvremenu mu Verin ljubavnik Andrej uzima pasoš, da bi Platon savesno pričuvao njegove dinje u koferima. Pasoš zatim odlazi zajedno sa Andrejom, osuđujući Platona na duži ostanak na stanici, uz mnoštvo maštovitih i komički izazovnih situacija, nanizanih u uskovitlanom ritmu koji ne prestaje da opčinjava gledaoca.

Naročita vrednost filma su nesvakidašnje upečatljivi i pitoreskni likovi, na primer, nadobudni klipan Andrej (Nikita Mihalkov) koji koristi Verinu slabost, seksualno i poslovno (u pomenutoj Surovoj romansi, Mihalkov takođe igra arogantnog dripca Sergeja Paratova, koji zavodi krhku Larisu i takođe manipuliše njenom ljubavlju).

Važno mesto u filmu ima muzika, songovi koji se izvode kao deo radnje, ili komentar iz ofa, između scena. Muzika je, inače, značajna u svim pomenutim filmovima Rjazanova, a bila je veoma popularna u Sovjetskom Savezu, nezavisno od samih filmova, što je bio naročit
slučaj sa Surovom romansom.

U Stanici za dvoje, lajtmotiv je pesma o novim počecima koja se ponavlja u različitim oblicima i okolnostima. U njoj je sadržana idejna suština filma, ona donosi neku vrstu naravoučenija, potrde da se u svakoj beznadežnoj situaciji može roditi dobro: „Ko ne gubi, taj ne dobija“.

Stihovi pesme su simbol novih početaka, oznaka „nultog časa“, trenutka u kojem se sve menja.

Taj „nulti čas“ se može shvatiti šire, metaforički, kao univerzalna prelomna situacija koju svaki čovek doživljava. Podsticaj za to uopštenije tumačenje daje sam Platon koji, kada shvati da nema gde da ode sa stanice, da je tu zarobljen do daljnjeg, zamišljeno kaže da je „ceo naš život čekaonica“.

Njegova spoznaja je još jedna vrednost ovog filma koji u neodoljivo duhovitoj, popularnoj formi, suptilno dolazi do jednostavnih istina koje imaju otrežnjujuću snagu.