Читај ми!

Последњи роман Пола Остера – прича о старењу, сећањима и унутрашњој борби

Околности првог сусрета са књигом писца која ће бити саставни део кућне библиотеке и преживети све њене трансформације не морају увек бити јасне у сећању. Али наслов од којег је све почело без сумње остаје део личне, не само књижевне, меморије. За мене је то била „Њујоршка трилогија“ Пола Остера у издању „Геопоетике“, куће која је испратила, у преводу на српски Иване и Зорана Пауновића, целокупну књижевну каријеру овог светски познатог писца.

Уследио је низ, Месечева палата, Невидљиви, Бруклинска ревија лудости, Сансет Парк, Путовања у скрипторијум итд, све до тренутка када ми се са унутрашње стране корице романа Баумгартнер која носи биографски запис није, право у лице, бацила завршна реченица, „живео је у Бруклину, у Њујорку“.

Тај перфекат је објавио коначност. Више неће бити нових књига које су само према редоследу објављивања последње, нове и последње. Ова је заиста последња. Пол Остер „је живео“ и Пол Остер више неће написати ни једну књигу.

Овај нови и заувек последњи роман који у наслову носи презиме главног јунака, Баумгартнер, Остер је писао током пандемије вируса корона, када му се десила лична породична трагедија и док се борио са узнапредовалим стадијумом карцинома плућа. Али једном писац, заувек писац и успео је да буде квалитативно доследан својој приповедачкој снази и умећу, речју, себи.

Мотив интелектуалца, писца, затим однос нужности и случаја, град, потрага за љубављу, тело и телесност, однос отац син и вечити однос Он и Она, све што је елегантно варирао у својим претходним романима поступком који делимично баштини постмодерну технику писања, потврђује се и овде, оснажен, и то је ефекат више, идејом смрти и нестанка.

„Свако од нас закључан је у своје сопствено овде, од тренутка кад се родимо све до дана наше смрти“, мисао је Симора или Саја Баумгартнера, универзитетског професора филозофије, у тренутку док беспомоћан и угруван лежи на дну степеништа и док му непознати младић из електродистрибуције, читач бројила, помаже да дође себи.

Остер за тренутак заводи читаоца и тера на помисао да ће ово бити једна „камерна“ прича, једна до у детаља развијена ситуација, сада и овде, професора коме је жена умрла и који остаје сам са својим болом, не само психичким већ и физичким, телесним и који пише књигу о Кјеркегору.

Али онда наступа Пол Остер какав је одувек био. Мајстор синтезе прошлог и садашњег, приповедач који испитује више равни. Једно време, дакле, тренутак у којем се јунак суочава са старошћу, телесном слабошћу и усамљеношћу, као нека нулта тачка егзистенције, оно мрачно пулсирајуће место пред почетак експлозије, постаје резервоар приповедне снаге. То је стартна тачка која мотивише све што ћемо у овом роману прочитати. Од једнине прича се шири ка мноштву, множини догађаја, ситуација, стања и значења.

Прво на које наилазимо је Остерово опсесивно бављење књигом, текстом, писаном речју јер у сећању које јунак романа чува на Ану Блум, супругу која је трагично изгубила живот током једног летњег одмора, постоје њени рукописи. Песме и недовршени романи. У потрази за њима, тачније, класификујући их и читајући их, писац Пол Остер даје прилику јунаку Баумгартнеру да поново доживи први сусрет са Аном и даље, реконструише читав њихов однос а читаоцу отвара врата у нове временске и просторне димензије.

У њима, читалац осећа огроман приповедачки потенцијал да се испише читава једна егзистенцијална авантура. Сећање на Ану, сређивање њених рукописа, постаје проводник кроз просторе и времена. Смрт супруге коинцидира са идејом фантомског уда која постаје предмет Баумгартнерове интелектуалне анализа а онда и емотивног доживљаја прошлог и садашњег. Читав један унутарњи живот у географском екстеријеру Америке и Њујорка заокупља сате професора Баумгартнера и читаочеву пажњу.

Вешти прелази из једне ситуације у другу, из једног идејног комплекса у други и све то зачињено типично остеровском атмосфером која прозном колориту додаје лирску патину. Остер никада није био изразити романескни аналитичар друштвеног или политичког тренутка али овога пута, у овом полседњем роману, писац спроводи и такву једну анализу.

Животно искуство, памћење прошлог, (а било је ту и рата у Вијетнаму, физичког и духовног разарања, промена кроз које је пролазила Америка и Њујорк) део је целине и процеса промене у телу и осећању самог јунака. Не чуди зато заокупљеност и тим актуелним тренутком, на тренутак, док професор исписује књигу Мистерија точка.

Точак и аутомобил, мисли он, сличе „америчком друштву у малом. Земља слободних безглаво јурца коловозним тракама као мастило црног асфалта означеног белим линијама, док све већи број излуделих, љутитих људи одбацује правила вожње да би узели учешће у бескрајним рундама Трке уништења, разарајућег спорта број један Новог доба“.

То Ново доба јурца даље у будућност без нових књига Пола Остера, али свакако ће носити у тој безглавој јурњави сећање на писца који је тако добро, у готово сваком свом роману, успео да пробуди Носталгију, као сећање на нешто изгубљено што морамо пронаћи ако мислимо наставити даље.

четвртак, 12. децембар 2024.
3° C

Коментари

Bravo
Шта је све (не)дозвољено да се једе када имате повишен холестерол
Krusevac
Преминуо новинар Драган Бабић
Omiljeni režiser
Луис Буњуел – редитељ који нам је показао да ово није најбољи од свих могућих светова
Posle toliko vremena..
Репер Диди најбогатији међу славнима, Ђоковић на 68. месту
Zdravlje
Редовно коришћење аспирина узрокује хиљаде смрти годишње