Последњи роман Пола Остера – прича о старењу, сећањима и унутрашњој борби

Уследио је низ, Месечева палата, Невидљиви, Бруклинска ревија лудости, Сансет Парк, Путовања у скрипторијум итд, све до тренутка када ми се са унутрашње стране корице романа Баумгартнер која носи биографски запис није, право у лице, бацила завршна реченица, „живео је у Бруклину, у Њујорку“.

Тај перфекат је објавио коначност. Више неће бити нових књига које су само према редоследу објављивања последње, нове и последње. Ова је заиста последња. Пол Остер „је живео“ и Пол Остер више неће написати ни једну књигу.

Овај нови и заувек последњи роман који у наслову носи презиме главног јунака, Баумгартнер, Остер је писао током пандемије вируса корона, када му се десила лична породична трагедија и док се борио са узнапредовалим стадијумом карцинома плућа. Али једном писац, заувек писац и успео је да буде квалитативно доследан својој приповедачкој снази и умећу, речју, себи.

Мотив интелектуалца, писца, затим однос нужности и случаја, град, потрага за љубављу, тело и телесност, однос отац син и вечити однос Он и Она, све што је елегантно варирао у својим претходним романима поступком који делимично баштини постмодерну технику писања, потврђује се и овде, оснажен, и то је ефекат више, идејом смрти и нестанка.

„Свако од нас закључан је у своје сопствено овде, од тренутка кад се родимо све до дана наше смрти“, мисао је Симора или Саја Баумгартнера, универзитетског професора филозофије, у тренутку док беспомоћан и угруван лежи на дну степеништа и док му непознати младић из електродистрибуције, читач бројила, помаже да дође себи.

Остер за тренутак заводи читаоца и тера на помисао да ће ово бити једна „камерна“ прича, једна до у детаља развијена ситуација, сада и овде, професора коме је жена умрла и који остаје сам са својим болом, не само психичким већ и физичким, телесним и који пише књигу о Кјеркегору.

Али онда наступа Пол Остер какав је одувек био. Мајстор синтезе прошлог и садашњег, приповедач који испитује више равни. Једно време, дакле, тренутак у којем се јунак суочава са старошћу, телесном слабошћу и усамљеношћу, као нека нулта тачка егзистенције, оно мрачно пулсирајуће место пред почетак експлозије, постаје резервоар приповедне снаге. То је стартна тачка која мотивише све што ћемо у овом роману прочитати. Од једнине прича се шири ка мноштву, множини догађаја, ситуација, стања и значења.

Прво на које наилазимо је Остерово опсесивно бављење књигом, текстом, писаном речју јер у сећању које јунак романа чува на Ану Блум, супругу која је трагично изгубила живот током једног летњег одмора, постоје њени рукописи. Песме и недовршени романи. У потрази за њима, тачније, класификујући их и читајући их, писац Пол Остер даје прилику јунаку Баумгартнеру да поново доживи први сусрет са Аном и даље, реконструише читав њихов однос а читаоцу отвара врата у нове временске и просторне димензије.

У њима, читалац осећа огроман приповедачки потенцијал да се испише читава једна егзистенцијална авантура. Сећање на Ану, сређивање њених рукописа, постаје проводник кроз просторе и времена. Смрт супруге коинцидира са идејом фантомског уда која постаје предмет Баумгартнерове интелектуалне анализа а онда и емотивног доживљаја прошлог и садашњег. Читав један унутарњи живот у географском екстеријеру Америке и Њујорка заокупља сате професора Баумгартнера и читаочеву пажњу.

Вешти прелази из једне ситуације у другу, из једног идејног комплекса у други и све то зачињено типично остеровском атмосфером која прозном колориту додаје лирску патину. Остер никада није био изразити романескни аналитичар друштвеног или политичког тренутка али овога пута, у овом полседњем роману, писац спроводи и такву једну анализу.

Животно искуство, памћење прошлог, (а било је ту и рата у Вијетнаму, физичког и духовног разарања, промена кроз које је пролазила Америка и Њујорк) део је целине и процеса промене у телу и осећању самог јунака. Не чуди зато заокупљеност и тим актуелним тренутком, на тренутак, док професор исписује књигу Мистерија точка.

Точак и аутомобил, мисли он, сличе „америчком друштву у малом. Земља слободних безглаво јурца коловозним тракама као мастило црног асфалта означеног белим линијама, док све већи број излуделих, љутитих људи одбацује правила вожње да би узели учешће у бескрајним рундама Трке уништења, разарајућег спорта број један Новог доба“.

То Ново доба јурца даље у будућност без нових књига Пола Остера, али свакако ће носити у тој безглавој јурњави сећање на писца који је тако добро, у готово сваком свом роману, успео да пробуди Носталгију, као сећање на нешто изгубљено што морамо пронаћи ако мислимо наставити даље.