Branko Miljković, pesnik nedokučive prirode i neukrotivog talenta

Živeo je kratko, ali dovoljno dugo da ostavi neizbrisiv trag u srpskoj i jugoslovenskoj književnosti. Slava i sjaj prate ga do današnjeg dana. Njegova poezija je nedostižna, a tragična pesnička sudbina misterija koja traje.

„Već sam znao za njega da je on bio od onih sudbina za koga se kaže: ‘Suviše brz da bi živeo, suviše mlad da bi umro’. Ali za tih nekoliko godina on je naučio okolinu da ga tretira kao pesnika, i sa ovog sveta otišao je kao pesnik“, naglašava Božidar Šujica, pesnik, Miljkovićev savremenik i prijatelj.

Pesnička sudbina Branka Miljkovića bila je inspirativna i za druge velike stvaraoce.

„Kada sam bio u Parizu direktor Kulturnog centra onda sam viđao te francuske velike pesnike, i jedan od njih, Alen Boske, bio je opčinjen Brankom. Ima jedan roman o Branku, ali je potpuno drugačiji u odnosu na ovo što su kasnije pisali. I puno naših studenata je pokušalo da prevede Branka na francuski. Nije im išlo, tek se čeka ko će doći, kome je maternji jezik i francuski i srpski“, dodaje Šujica.

Pisao je pesme, eseje, polemike i prevode sa francuskog i ruskog, bio je jedan od rodonačelnika neosimbolizma u našoj književnosti.

Objavio je četiri zbirke poezije: Uzalud je budim, Poreklo nade, Smrću protiv smrti – sa pesnikom Božom Timotijevićem i zbirku Vatra i ništa, za koju dobija Oktobarsku nagradu Grada Beograda, kao najmlađi dobitnik tog prestižnog priznanja.

„Branko Miljković je shvatio da je umetnost tragičan poduhvat, i da je pisanje duboka, tajanstvena i užasno teška stvar. I on je imao jedan ogroman dar, možda veći dar od čitave generacije i, po meni, on će ostati pesnik ovoga veka“, smatra Božidar Šujica.

Plenio je svojom elokvencijom. Njegova nedokučiva priroda neukrotivog talenta i dalje izmiče onima koji žele da odgonetnu – ko je princ poezije?