Čime je pukovnik Jeremija Stanojević zadužio Beograd

Muzej grada Beograda u Fondu Jeremije Stanojevića danas baštini izuzetno vrednu celinu od 2.286 fotografija uglavnom centralnih beogradskih ulica, vrlo sistematično snimanih u periodu od 1929. do 1932. godine.

U saradnji Muzeja grada Beograda i Centra za fotografiju nastala je knjiga Jeremija Stanojević – Fotografije.

„Značaj fotografija Jeremije Stanojevića je višestruk. Ono što smo mi hteli da uradimo sa ovom knjigom, jeste da damo novo i drugačije tumačenje, jer je Jeremija Stanojević do sad potpuno bio izostavljen iz domena vizuelne umetnosti i uopšte iz istorije fotografije, a mi smo hteli da mu pristupimo na jedan drugi način, da ga istražimo iz drugog ugla, da objavimo do sada nepoznate podatke i da njegove fotografije probamo da predstavimo u domenu vizuelne umetnosti“, ističe dr Angelina Banković, muzejski savetnik Muzeja grada Beograda.

Naravno, dodaje Bankovićeva, u međuvremenu se došlo i do novih podataka o životu Jeremije Stanojevića, kao i o njegovoj kolekciji, ali u knjizi se pristupa iz novog, multidisciplinarnog ugla i iz ugla naučnih disciplina iz kojih do sada nije tumačena njegova delatnost, pre svega  istorije fotografije, vizuelne kulture, kao i studije kolekcionarstva i muzejske studije.

Stanojević je bio svestran. Interesovao se za istoriju Beograda i nameravao da napiše njegovu topografsku istoriju, zbog čega je godinama prikupljao raznoliku dokumentaciju. Bio je kolekcionar gravira, planova, starih fotografija i razglednica Beograda.

Namera autora bila je da u knjizi ilustruje Stanojevićevo stvaralaštvo i ukaže na njegovu složenu estetsku i kulturno-društvenu komponentu.

„Individualni talenat fotografa je tu zapravo bio presudan da se fotografije razmatraju na način na koji smo ga sada tumačili. Ovo je odgovor nalogu vremena, zato mislim da je neophodno da se napravi vrsta novog vrednovanja ovakvog materijala, tako da on može da se sagleda i u kontekstu novog otkrivanja srpske fotografije“, naglašava Ivan Petrović, urednik Centra za fotografiju.

„Najpre da kažem da mi Jeremiju Stanojevića nismo hteli da predstavimo kao umetnika, ali svojstva njegovih fotografija su takva da mogu da se nađu na današnjim umetničkim radovima iz oblasti fotografije. U čitavom istraživanju zanimljivo je da su mnogi detalji otkriveni zahvaljujući digitalizaciji. Ja pretpostavljam da je Jeremija Stanojević išao automobilom da fotografiše, zato što se na nekim mestima pojavljuje automobil sa istim registarskim tablicama, a to je dodatno indikativno na snimku iz ulice Tadeuša Košćuška, gde čak na jednom mestu prepoznajemo njegovog pratioca, koji se pojavljuje i na drugim fotografijama“, objašnjava Petrović.

„Možemo da kažemo da likovni aspekt Stanojevićevih fotografija prevazilazi utilitarnu formu, koja je bila korišćena kao dokument i da je stoga otvoren za drugu vrstu tumačenja. Dakle, ja sam ovo posmatrao više iz pozicije fotografa koji je snimao Beograd, nekog ko se zanima za samu temu. Naravno, na drugačiji način, te sam iz pozicije gde prepoznajem slične primere, taj kvalitet mogao da uočim”, dodaje Ivan Petrović.

Jeremija Stanojević zapisivao je kazivanja starih Beograđana i obilazio teren na mestima gde su zidane nove građevine, kako bi zabeležio tragove prošlosti otkopane pri izradi temelja. O tome je obaveštavao Narodni muzej i uticao na vlasnike zemljišta, da nađene predmete predaju Muzeju kako bi vredna baština bila sačuvana.

Ko je bio Jeremija Stanojević

Jeremija Stanojević rođen je 1881. godine u Karlsrueu. Poticao je iz ugledne porodice, koja je bila u rodbinskim vezama s dinastijom Karađorđević. Upravo zbog toga, neko vreme nakon smrti kneza Mihaila Obrenovića, bila je primorana da živi u inostranstvu, a Stanojeviću je, u nekoliko navrata, bilo onemogućeno da upiše Vojnu akademiju.

Bio je veomao obrazovan - maturirao je već sa 16 godina, dve godine je studirao istoriju na današnjem Filozofskom fakultetu u Beogradu, pre nego što je 1900. najzad primljen na Vojnu akademiju. Tu je, zbog „njegove urođene samodiscipline“, dobio nadimak Ješa Disciplina, koji ga je pratio celog života.

U vojnoj karijeri, od čina pukovnika stečenog tokom Balkanskih i Prvog svetskog rata, napredovao je do profesora na Vojnoj akademiji i načelnika Istorijskog odeljenja Glavnog đeneralštaba.

Drugi svetski rat je proveo u zarobljeništvu, a zatim je penzionisan. Preminuo je u Beogradu 1950. godine. Za zasluge u vojnoj službi odlikovan je čak 14 puta