Сусрет са уметношћу Милоша Шобајића у Музеју града Београда

За Милоша Шобајића Београд је био место и стварања и припадања. Снага коју је живео у његовим делима препознала је и светска публика. Да је био велики патриота се зна, а мање познато је да је велики део његовог стваралаштва обележило његово не лако одрастање.

„Та његова експлозија, та експресија кроз експлозију, његова суштина и личност јесте била вођена прогоном, односно његовим рођењем, што је на неки начин обележило његово стваралаштво с обзиром на то да је рођен у Славонији у Хрватској у време када су падале бомбе, у белилу, снегу, током зиме. Тако се у његовим сликама често види крв, види се заиста живот, али и мучење, патња, прогон“, истакла је Маја Искјердо, супруга Милоша Шобајића.

Проблемско тежиште његових дела је човек. Раскорак у којем покушава да пронађе најитнимније делове себе. На сликама доминирају екстремитети, а детаљи као што су ноге или руке осликани Шобајићевим идејама, никога не остављају без утиска.

„Шобајића људи јако воле. Препознатљив је именом својим, гестом, великим форматима, једнако добро је баратао и сликом и скулптуром. Његове скулптуре су у ствари тродимензионалне слике, просто једна слика која је освојила простор и људи то знају, знају овај колорит“, наводи Јелена Медаковић, директорка Музеја града Београда.

„Иако је као млад београдски уметник добио атеље у кући у којој је стварао Пикасо и направио завидну каријеру у Француској, Милош се вратио коренима. Серијом слика Кораци, од којих неке можемо видети овде, заправо се враћа у Београд, који је за њега био више од града у којем је живео – то је место стварања, али и припадања. На Топличином венцу, у оквиру Музеја града Београда, желео је да буде његов жив легат, место сусрета уметности и људи“, објашњава Маја Искјердо.  

Моћан сликар геста који публику не оставља равнодушном. Последњих 20 година његовог стваралаштва доминирају бела, плава и црвена боја, што може да се поистовети са нашом заставом, и љубављу коју је имао према нашој земљи.