Ђурђевдан као међаш времена: Трансформација обичаја од бога Јарила до савремених венчића

Ђурђевдан у српској традицији не представља само црквени празник, већ и кључну тачку у народном поимању времена. Према речима др Весне Марјановић, народ је годину делио на два основна дела – зиму и лето, а управо је данашњи дан означавао почетак летњег периода који траје до Митровдана.

Од бога Јарила до хришћанског светитеља

Наука специфичност Ђурђевдана код Срба објашњава кроз преузимање особина старог бога плодности и сунца – Јарила. Марјановић објашњава да су многи прехришћански ритуали ушли у народно православље, иако је црква првобитно била против одређених радњи.

„Јарило је важан словенски и прехришћански бог, јер од сунца зависи егзистенција. Све оне радње у зимском периоду које су вршене да се обезбеди плодност и успешност домаћинства и аграра, то је сад требало да се развије. У некој религијској активности зимској, сада долази религијска активност мировања, али зато појачана привредна активност усмерена на обезбеђење егзистенције“, наводи др Марјановић.

Трансформација обичаја у модерном добу

Иако су култура и природа некада биле нераскидиво повезане, савремени начин живота мења смисао старих веровања. Док се некада веровало да рано устајање на Ђурђевдан доноси успех током целе године, данас се такви обичаји посматрају као „лепе причице из прошлости“.

Посебан феномен представља трансформација симбола, попут ђурђевданских венчића који су се некада плели искључиво у сеоским срединама са јасном функцијом заштите дома и стоке.

„Данас видите да долази до неке трансформације, па чак и измишљања. Све пијаце су пуне ђурђевданских венчића. Тај венац јесте тај циклус године, и животни и привредни, и он је имао смисла кад су се китиле животиње и дом. Али код нас сад уносе ђурђевданске венце и у градским срединама, каче их по вратима. Једноставно се трансформисало – 'лепо је, празник је, сад ћу да узмем венац', а живи се у граду“, објашњава етнолог.

Жена као стожер традиције

Упркос томе што у хришћанском календару доминирају мушки светитељи, др Марјановић истиче да је у практичном очувању обичаја улога жене пресудна.

„Без жене обичајна пракса код нас не знам докле би доспела. Жена је та која је стожер, која је држала све. Имате пренос са мајке на ћерку или на снају унутар куће; жена преноси који су ритуали битни за одређену породицу. Ако је жена незаинтересована, у тој породици се и не обележава“, наглашава Марјановић.

Слава као огледало порекла

Ђурђевдан је једна од најраспрострањенијих крсних слава у Србији, одмах иза Светог Николе. Кроз историју, слављење овог празника пратило је миграције становништва. Др Марјановић истиче да су становници који су долазили са југа доносили сточарске моделе прославе, који су се потом прилагођавали ратарским срединама.

Док се у сточарским крајевима обављала прва мужа оваца, у ратарским срединама, попут Војводине, акценат је био на води, прскању и умивању. Данас се, међутим, празновање најчешће своди на породично окупљање и богату трпезу, где се неретко инсистира на материјалном и доказивању домаћина.

Свети Ђорђе, који се у православљу поштује од 6. века, остаје симбол победе добра над злим. У емисију Првог програма Радио Београда „Јутро је“ етнолог Весна Марјановић, закљкучује да - иако се обичаји мењају, у свима нама постоји „једна ладица позади у глави“ која чува научене матрице традиционалне културе, често и без наше свесне намере.