Prof. dr Marina Nikolić: Usavršavanje jezika je proces koji nikada ne prestaje

Ćirilo i Metodije su simbol slovenske pismenosti i slovenskog prosvetiteljstva. Sve što su učinili za jezik ostalo je zabeleženo u istoriji kao prvo političko osvešćivanje Slovena i ukazuje na značaj jezika za identitet naroda.

Kakav je značaj jezika danas?

– Uvek se zapravo jezik povezuje sa identitetom. Vrlo lepu definiciju identiteta, koju je teško dati, dao je predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, akademik Vladimir Kostić, jednom prilikom rekavši da je identitet neprekidno traganje, nezavršeno traganje. Isto je i sa jezikom. Usavršavanje jezika kao dela identiteta, i pojedinca i jedne zajednice u celini, put je kojim idemo i proces koji nikada ne prestaje.

Zahvaljujući obaveznom osnovnom obrazovanju pismeniji smo nego ikad, a opet stiče se utisak da i visokoobrazovani ljudi prave jezičke greške neoprostive i u osnovnoj školi. Koje su najčešće i šta je razlog tome?

– Nikada više pismenijih nije bilo, što pokazuje i popis stanovništva. Sa nestrpljenjem očekujemo naredni da vidimo kakvi će rezultati biti. Ja se nadam progresu u tom smeru. A što se tiče grešaka, javljaju se. Čini mi se da je jedan od načina da ih predupredimo bila mala izmena nastavnog plana i programa i da se sadržaji više usmere ka jezičkoj kulturi, ka govornom i pismenom izražavanju, na uštrb nekih gramatičkih sadržaja.

Te gramatičke sadržaje brzo zaboravimo, pa tako zaboravimo odmah posle osnovne škole tipove sintagmi, a neka pravila iz jezičke kulture koja su nas učili, kao recimo da se „ne znam“ ili „sa mnom“, piše rastavljeno, ostaje za ceo život.

Šta je najčešća greška u govoru?

– Javljaju se, pa čak i u govoru intelektualaca izrazi tipa „obzirom na to“, umesto „s obzirom na to“, ili „u vezi koga“, umesto „ u vezi s tim“. To bi bile neke tipične greške. Imamo u razgovornom jeziku često menjanje „jer“ i „je l‘“, što primećujemo svakodnevno. Ima puno anglicizama, a to je ono što para uši.

Jezički čistunci protestuju protiv, takozvanog „posrbljavanja“ reči poput lajkovanja, šerovanja, bindžovanja. Za neka zanimanja poput ejč-ara, pi-ara i ne koristimo naše reči, mada je takva situacija i u drugim jezicima. Da li je važno da smislimo svoje odgovarajuće reči ili je to od manjeg značaja?

– Važno je da nađemo svoje reči, važno je i da pratimo te procese bez obzira da li su oni na globalnom planu, ili na našem, lokalnom planu. Na globalnom planu, svi jezici sveta se suočavaju sa uticajem engleskog jezika, pre svega na leksiku, na reči. I najviše promena, zapravo, dešava se na tom nivou.

Ali juče sam imala interesantan razgovor sa koleginicom koja se bavi istorijom jezika i koja mi je skrenula pažnju koliko se nekih reči koje su danas svakodnevne, tipa baza ili reč braon, smatrane varvarizmima do pre samo nekoliko decenija. I tu se menja. Neke reči postaju uobičajene, šire se, rasprostranjene su i one postaju deo našeg sistema bez problema i ne izazivaju taj utisak da su došle iz stranih jezika.

Bila sam pre nekoliko večeri na predstavi koja se dešavala iza scene, predstava Ivanov u Narodnom pozorištu. Ja neću reći da se ta predstava odigrala u bekstejdžu, ali večeras nam dolaze „Mejdeni“. Možda ću poželeti da u nekom trenutku budem u bekstejdžu.

Dakle, treba voditi računa kada i kako, i u kojoj meri upotrebljavamo anglicizme. Nekada su zaista zgodni. Pomenuli ste te profesije, imamo u ruskom i slovenačkom jeziku, menadžment kao nauka se prevodi, imaju svoju reč, ali menadžer ostaje menadžer. To je malo i prestižno kad imate strani naziv. Ili za ejč-ar. To jesu ljudski resursi, ali kako ćemo nazvati osobu koja je ejč-ar? Nemamo adekvatan sinonim za to.

Jezik se čuva visokim nivoom kulture. Kako da to postignemo? Šta je ključ rešenja jezičkih problema?

– Probleme nećemo u potpunosti rešiti nikada. Ja podržavam inicijative za obavezno srednjoškolsko obrazovanje. To bi unapredilo pismenost, svakako, i obrazovanost u Srbiji.

A s druge strane, rad na sebi mora biti kontinuiran, od čitanja pa i vežbanja javnih nastupa, govorenja, razgovora, pre svega. Čini mi se da nam tu nedostaje i kulture razgovora i nekada bih više skrenula pažnju na te odnose, pa i u javnom diskursu, čime se trenutno bavimo, nauštrb možda, tih pravopisnih sitnih pravila koja su ipak, manje važna u odnosu na to kako komuniciramo jedni s drugima.