Меркур јесте мала планета Сунчевог система, али је његова тајна велика

Меркур је дуго збуњивао научнике јер има много квалитета који нису уобичајени за друге планете Сунчевог система. То укључује његову веома тамну површину, изузетно густо језгро и преранo завршену Меркурову вулканску еру.

До ових сазнања научници су дошли коришћењем података које је прикупио Насин свемирски брод Месинџер, у периоду од 2004. до 2015. године. 

Летелица је лансирана 3. августа 2004. године, како би проучавала карактеристике Меркура из његове орбите. То је била прва мисија проучавања ове планете најближе Сунцу, после 30 година. Летелица је стигла до Меркура 18. марта 2011. године, а у јуну 2013. године је завршила снимање Меркура. Пала је на површину 30 априола 2015. године.

Научни тим из Кине и Белгије сматра да су два процеса могла да доведу до стварања дијамантске коре на Меркуру.

Први је повезан са кристализацијом магме и сматра се да је овај процес допринео формирању танког дијамантског слоја на контакту језгро -плашт“, истакао је Оливије Намур, ванредни професор универзитета и члан истраживачког тима.

Као други узрок настанка слоја дијаманата научници су навели кристализацију металног језгра Меркура. У периоду настанка наше планете пре око 4,5 милијарди година, метално језгро је било у течном стању, али је током времена кристалисало.

Према резултатима истраживања која су објављени 14. јуна 2024. године објашњено је да се под екстремним вредностима притисака угљеник који се налази у омотачу претворио у дијамант. Тако створени дијамант избио је на врх језгра и настао је слој између њега и плашта.

Како би се проверила ова истраживања створени су пристисци и температуре који владају на Меркуру.

Добијени резултати би могли да укажу на разлике које постоје између формирања Меркура и других планета, укључујући Земљу и Марс“, рекао је Оливије Насмур.

Током времена научници су сугерисали да испод површине Земље постоје огромне количине дијаманата. Минерали се налазе на дубинама од око 161 хиљаду километара испод земљине површине. То је даљина до које истраживачке бушилице не могу да досегну.